Radnike plaše i poligrafom

Izvlačenje kapitala iz Srbije nije najveći problem koji muči ovu državu, iako je najatraktivniji kako za javnost, tako isto i za istražne organe (koji se ponekad prave kao da vode istragu, mada se u suštini ništa ne dešava). Daleko veći problem, na koji malo ko obraća pažnju, jeste činjenica da se uporedo sa odlivom novca sprovodi kontinuirano uništavanje ne samo srpske privrede, već i same sposobnosti države da preživi.Posle pljačkaškog pohoda prvih privatizacionih kupaca, „Fidelinka" iz Subotice u julu 2010. ulazi u stečaj. Zahtev za pokretanje stečajnog postupka podnela je AIK banka AD iz Niša zbog duga od 692 miliona dinara. Ova banka je danas u većinskom vlasništvu preduzeća koje pripada Miodragu Kostiću, mada se smatra da je ista situacija bila i ranije, ali Narodna banka Srbije tada nije htela da istražuje ko je sve vlasnik različitih firmi sa liste akcionara i da tako još tada utvrdi kako se radi o povezanim licima iz „MK Holdinga". Zato može da se smatra da je i u trenutku kada je „Fidelinka" gurnuta u stečaj, glavnu reč u banci vodio kadar Miodraga Kostića.Pomenuti dug je uz malo dobre volje mogao da se otplati, ali je „Fidelinka" morala da ode u stečaj, kako bi se olakšalo ono što je i do tada rađeno: čerupanje ne samo njene imovine, već i državnih rezervi.

Da je kriza sa vraćanjem duga AIK banci bila veštački izazvana, vidi se iz toga da je ubrzo zatim „Fidelinka" dobila kredit od „Hypo Alpe Adria" banke iz Beograda u visini od 6,8 miliona evra, a što bi bilo više nego dovoljno da se isplati AIK banka. Ovaj novac je, međutim, samo formalno dat subotičkom preduzeću, ali je u stvarnosti otišao u džepove Čedomira Jovanovića, odnosno njegovih firmi koje su u to vreme pod zakupom držale mlin, pekaru, silose i robnu marku „Fidelinke".Pomenuti kredit je obuhvaćen istragom koja se vodi protiv bankarske grupe „Hypo Alpe Adria" iz Klagenfurta u Austriji, i to upravo zato što ne postoje nikakve realne garancije za ovoliku sumu pozajmljenog novca.Postoji jedna, ali nenaplativa garancija, a to je usmeno obećanje menadžmenta „Victoria Group" AD iz Beograda. Da postoji naplativa garancija, „Hypo" banka bi, pošto „Fidelinka" nema sopstvenih sredstava, dug naplatila od žiranta. Uvidom u registar Narodne banke Srbije može da se vidi kako „Victoria" poslednje tri godine nije bila predmet prinudne naplate.U stvarnosti je menadžment „Victoria Group" sugerisao „Hypo Alpe Adria banci" da odobri pomenuti kredit Jovanoviću, budući da novac nije bio namenjen samo njemu, već i Ružici Đinđić, sa kojom je predsednik LDP-a u srdačnim ličnim, ali i poslovnim vezama.

Upravo u to vreme je u „Victoria Group" ulazio novi suvlasnik koji je otkupljivao vlasničke udele od Stanka Popovića, preduzimača iz Šapca preko koga je poslovao Zoran Đinđić, a posle njegovog ubistva Ružica Đinđić.Odmah posle osvajanja vlasti pučem od 5. oktobra 2000. Đinđić je odlučio da preuzme kontrolu nad veoma perspektivnim preduzećem „Sojaprotein" AD iz Bečeja. Za njegov račun to je uz pomoć ljudi iz crnih džipova, sa fantomkama na glavi i bejzbol palicama u ruci odradio Popović i to preko preduzeća „Victoria".Upravo u vreme kada je „Fidelinki" odobren sumnjivi kredit, Popović je svoj udeo u „Victoria Group" (koji je držao u ime Ružice Đinđić) prodao Evropskoj banci za obnovu i razvoj (EBRD). Umesto da novac za otkup plati sa svog računa, EBRD je tražio od „Hypo Alpe Adria banke" iz Beograda da odobri dva sumnjiva kredita ukupne vrednosti od 21,8 miliona evra. Jedan je već pomenuti, dat Čedomiru Jovanoviću, dok je drugi u visini od 15 miliona isplaćen „Sojaproteinu" koji je u većinskom vlasništvu „Victoria Group". Obavešteni tvrde kako je od celokupne sume Ružici Đinđić isplaćeno 20 miliona evra, dok je ostatak otišao Popoviću i Jovanoviću kao nagrada za njihov trud. Jovanović će kasnije, početkom 2014, dobiti još 150 miliona dinara iz Fonda za razvoj i to po ličnom nalogu Aleksandra Vučića.Novac nije bila jedina nagrada data udovici pokojnog premijera Srbije.„Fidelinka" je značajna i po tome što u njenim silosima stoje rezerve žita iz Republičkih robnih rezervi. Ovo žito može, pod određenim uslovima i uz odobrenje Direkcije za robne rezerve, da bude pozajmljeno trećem licu. Pozajmica se vrši tako što zajmoprimalac polaže naplativu garanciju neke banke ili gotovinu u visini vrednosti uzetog žita. U slučaju da pozajmljenu robu ne vrati do dogovorenog roka, data garancija mu se oduzima i od nje se kupuje žito na slobodnom tržištu.Kod Ružice Đinđić, ali i kod još nekih tajkuna, političara i njihovih supruga, pravljen je izuzetak. Udovica premijera Đinđića je za preuzeto žito priložila menicu koja nije imala pokriće. Žito nikada nije vraćeno, a menica nikada nije naplaćena.