Nemci, gastarbajteri u Srbiji
Istorija srpsko-nemačkih odnosa je oduvek bila kompleksna i asimetrična: od dragocenih kulturnih prožimanja i međusobnog divljenja, preko nacionalnih i istorijskih nesporazuma do isprogramiranih mržnji i ratova. Od početne radoznalosti za Balkan, "Šturm und Drang" ("Oluja i nagon") pokreta, do osećaja nadmoćnosti Nemaca i stereotipa o Srbima kao "razbojnicima, ubicama kraljeva i kradljivcima svinja", Andrićeve razočaranosti Nemcima koji su "problem od kojeg će bolovati Evropa još 150 godina" uz noviju istorijom sankcija, bombardovanja, medijske omraženosti - zaista nije lako naći pozitivna susretanja oba naroda.
- Mnogi će sigurno biti začuđeni koliko ima svetlih primera - uverava prof. dr Gabrijela Šubert sa Instituta za slavistiku u Jeni, koja je povodom promocije svog zbornika "Srbi i Nemci u 20. veku - u senci zvanične politike" bila gost ambasade Srbije u Berlinu.
Pored nje su govorili i naučnici-autori pojedinih poglavlja ove veoma zanimljive studije: dr Vesna Cidilko, Petra Himštet-Vajd, Olga Stojanović-Frešet, Hans Šnajder i dr Dario Vidojković, koji je samo za ovu priliku došao iz Regenzburga.
Kroz čitav 20. vek, u kome je Nemačka tri puta ratovala na tlu i nebu Srbije, ipak su postojale plodonosne relacije i međusobne inspiracije pogodne da se mračna istorija relativizuje i sruše predrasude o večnom neprijateljstvu. U svakom od šest poglavlja zbornika moglo je da se čuje nešto novo, zanimljivo i ohrabrujuće, što je očito promaklo Srbima i Nemcima svih proteklih vekova da bi se bolje razumeli.
Prvo poglavlje "Zajednički život Srba i Nemaca" vraća u davni 13. vek, kada su nemački rudari i zanatlije dolazili u srpske gradove donoseći svoja znanja i umeća.
- Može se reći da su zapravo Nemci bili gastarbajteri u Srbiji vekovima pre nego što je to postalo obrnuto - duhovito je primetila profesorka Šubert. Mnogobrojni zanatski termini koji se još i dan-danas koriste u srpskom jeziku preuzeti su još tada iz nemačkog. Početkom 19. veka je Srbija uživala veliki ugled u Nemačkoj zbog svoje borbe protiv mnogo jačeg Osmanlijskog carstva. Romantičari tog vremena - Gete, braća Grim, Herder, Vilhelm fon Humbolt, Klemens Brentano, Ludvig Uland, uveli su srpsku narodnu poeziju u nemačke salone i Srbima dali romantični oreol Davida u borbi protiv Golijata.
Spasavanje Filozofskog fakulteta
Pomenut je i podvig profesora Miljana Mojaševića, koji je spasao Filozofski fakultet od uništenja. Nemačkog oficira poslatog da sa vojnicima sruši zgradu ovog fakulteta Mojašević je uveo u biblioteku koja je imala najveći broj nemačkih knjiga u južnoj Evropi. Oficir je shvatio kakav bi zločin bilo rušenje i - povukao se. Ali i primer Alojza Šimansa, Gezemanovog učenika, koji je obradila Petra Himštet-Vajd, a koji se kao slavista i balkanolog bavio Milošem Obilićem, Andrićem, Njegoševim "Gorskim vijencem", koga je "fenomenalno preveo", kako je rekla dr Šubert.
Ta slika je krajem istog veka potpuno preokrenuta nakon što su nemački intelektualci preuzeli teoriju filozofa Georga Vilhelma Hegela o Slovenima kao "varvarskim otpacima od civilizacije". Interesovanje za Srbiju i Srbe potpuno je splasnulo, pa nije čudo da je u to vreme nastala čuvena izreka koja se pripisuje Bizmarku da "ceo Balkan nije vredan jedne kosti jednog jedinog grenadira iz Pomeranije".
I literarni odnosi su bili pod uticajem politike. Tako je dr Vesna Cidilko navela primer pisca Danila Kiša, koji je bio nepoželjan u DDR-u, da bi njegova književna veličina bila priznata tek posle nemačkog ujedinjenja. Dr Šubert je navela i primer glumice Mage Magazinović, koja je na časovima glume u Berlinu upoznala čuvenog slavistu Gerharda Gezelmana, koji je pitao "Želite li dete od mene?" - na šta je ona smelo odgovorila "Da!" Venčali suse i živeli u Beogradu, gde je otvorila školu modernog plesa. Gezelman se u toku Prvog svetskog rata zajedno sa srpskom vojskom povlačio preko Albanije, što je opisao u knjizi "Bekstvo - srpski dnevnik".
Posebno mesto je pripalo Zoranu Konstantinoviću, književnom istoričaru i bliskom prijatelju dr Šubert, koji se još u ratnom zarobljeništvu zarazio nemačkom literaturom, a kasnije je bio univerzitetski profesor u Beogradu i Inzbruku.
- U vreme bombardovanja Srbije, Zoran je kontaktirao sve relevantne nemačke političare i naučnike, pokušavajući da im ukaže na nepravednost onoga što se dešava - rekla je dr Šubert.
Opisujući posetu Vuka Karadžića Geteu, Konstantinović je možda najbolje formulisao nadu u bolje nemačko-srpske odnose: "Na dan 13. oktobra 1823. Geteove kočije dolaze pred svratište u kome je gost odseo da bi ga odvezle na Frauenplan... Domaćin ga već očekuje. Pozivajući ga pokretom ruke, on mu pokazuje na kanape, na kome povezana u svežanj leži Grimova preporuka Geteu da primi Vuka Karadžića, prikaz koji je Grim napisao povodom Vukove 'Gramatike', i prevod jedne srpske narodne pesme zajedno sa Geteovim konceptom za članak o ovim pesmama objavljen u časopisu 'Kunst und Altertum', pa će ovaj Olimpljanin, kako je u jednom pismu o ovom susretu zabeleženo, reći: pogledajte, niste Vi prvi put gost pod mojim krovom, već dugo boravite kod mene.' A onda njih dvojica utonuše u razgovor.
Ova prekrasna scena živi u meni kao utopija usmerena unazad, kako je Maks Veber označio ovakve predstave rođene iz želje kada se vraćamo u prošlost da bismo zamislili budućnost."
Bradati Indijanci
Dario Vidojković je proučavao filmsku stranu nemačko-srpskih odnosa sa tezom "Nemci i Srbi na tragu Karla Maja u kanjonima Balkana" jer mnogi ne znaju da su i Srbi doprineli stvaranju kulisa za popularnog Vinetua i Old Šeterhenda. Ispričao anegdotu o tome kako su meštani, angažovani da statiraju, na snimanje došli neobrijani, obrazlažući to da "ionako igraju negativce, a oni svi nose brade". Reditelj ih je vratio kući jer je trebalo da budu Indijanci, a oni nemaju bradu i brkove.
