"Čovek sam sebi dželat"

Vladika Sergije, episkop frankfurtski i sve Nemačke, povodom najvećeg hrišćanskog praznika - Uskrsa, govori za "Vesti" o smislu Hristovog stradanja i vaskrsenja u kontekstu problema današnjice i ljudske odgovornosti, kao i o misiji Crkve u savremenim uslovima.

Vesti

Vladika Sergije Karanović

Kakav je smisao Hristovog stradanja iz današnje perspektive i kakvo bi stradanje donelo iskupljenje sadašnjem ljudskom rodu?
- Gledajući iz svih vremenskih perspektiva, smisao Hristovog stradanja je uvek isti. I ono je za divljenje! Bog je postao čovek i njegova ljubav odlazi toliko daleko da on dopušta istim tim ljudima, radi kojih je postao čovek, da ga razapnu na krstu. On je Bog. On ima silu da upravlja svim svetovima. Mogao je ne samo da izbegne stradanje, nego da svoje mučitelje pretvori u prah i pepeo. Ali, nije. Oprostio je, trpeo je, sa krsta je čak spasao jednog razbojnika. E, to je savršena ljubav! Međutim, ono što mi pravoslavci stalno ističemo, nije Hristovo stradanje donelo spasenje ljudskom rodu, već njegovo vaskrsenje. Hristos nas je spasao od smrti tako što je ustao iz mrtvih i pokazao da će svi koji su kršteni, tj. oni koji su članovi njegove Crkve, isto tako vaskrsnuti.

Šta je to što danas razapinje ljude na zemlji? I kako najbezbolnije prevazići nevolje, nepravde i žalosti u ovozemaljskom životu?
- Neko bi možda očekivao da je odgovor islamski terorizam, okrutni kapitalizam i svetski bankari, velike vojne sile... Međutim, više nego ikad ranije u istoriji ono što raspinje čoveka danas jeste on sam. Čovečja gordost je otišla toliko daleko da on ne vidi da je sam sebi postao dželat. Čovek sam sebe ubija i raspinje tako što je dao svojim strastima i prohtevima na volju, pa kud god se okrene vidi samo sebe, pazi samo na sebe i misli samo na sebe. On se obraća samo onima koji mogu da udovolje njegovim željama, a oni mu nude isključivo sadržaje koje ga vode u smrt. Šta god čovek da čini bez Hrista, luta u lavirintu smrti. Hristos kaže: "Iskušenja mora biti." Iskušenjima, dakle, ništa ne fali. Samo egocentričan čovek, kada ga zadese nevolje, ropće i kuka, jer to smatra kao udarac na njegovo "Ja", koje voli najviše na svetu. Kada bi čovek napustio svoje prohteve i želje, kao što je Isus Hristos učinio u svom poslušanju prema Bogu Ocu, čovek ne bi primećivao svoje lične nevolje, nepravde i žalosti, već bi se sa svoga krsta starao o drugima, kao što je Hristos učinio sa pokajanim razbojnikom.

Ako imamo u vidu brojna politička, društvena i moralna posrnuća, kolika je lična odgovornost čoveka, a kolika društva i Crkve?
- Kada pravoslavna teologija govori o čoveku, jedna od ključnih reči jeste odgovornost. Lična odgovornost. Svojim udaljavanjem od Boga, čovek se udaljio i od svog izvornog načina postojanja. Po učenju Pravoslavne crkve, čovek je odgovoran ne samo za sebe i drugog čoveka, već za svaku travčicu, svaki list, svaku bubicu i mušicu koja postoji. To je odlično znao veliki Dostojevski i on u jednom svom romanu govori o pokajanju umirućeg mladog čoveka koji je otvorio oči svoga srca toliko široko, da je počeo da traži oproštaj od lišća na drvetu svoga vrta. Dakle, on je bio svestan da za to što sve umire i propada oko nas, odgovorni smo mi ljudi! U svim sferama našeg postojanja, društvenim, ekološkim i drugim, mi smo odgovorni za nered i smrt. Samo pokajanjem, pre negoli nekim političkim programom ili naučnim sistemom, mi možemo promeniti takvo stanje. Nažalost, gordom čoveku današnjice je lakše da kopa "po đubrištu sreće", negoli da se pokaje.

Šta je misija Crkve u savremenom svetu, kakav ima odnos prema širokom rasponu ljudskih sloboda i kako u sadašnjim uslovima održati jako uporište u istoriji i Svetom pismu?
- Misija Crkve se odvija na nekoliko nivoa. U osnovi, njeno poslanstvo tj. misija kroz sve vekove jeste da propoveda autentično jevanđelje, odnosno da svetom pronese radosnu vest o Bogu koji je postao čovek i koji je iz ljubavi prema čoveku stradao na krstu, potom vaskrsao iz mrtvih i tako doneo spasenje ljudskom rodu. Hristos nas nije napustio, već je osnovao Crkvu koja je telo njegovo ovde na zemlji, u kojoj svaki čovek može naći punoću i smisao svog postojanja. Ljudske slobode koje se danas propovedaju ponekad mogu biti tendenciozne, i njihova je mana što danas jesu, a sutra nisu. Za razliku od njih, Crkva sa svojom duhovnošću i teologijom je uvek ista, kroz sve vekove. Jer, uporište Crkve je u Carstvu nebeskom. Crkva je ikona Carstva nebeskoga. Carstvo nebesko sa svojom silom ulazi preko Crkve u istoriju, a Sveto pismo je jedno od mnogih "medija" preko kojih Crkva obrazuje i utvđuje svoje vernike u pravoj veri. Sveo pismo nije maksimum, niti jedini sadržaj iz kojeg izvire identitet Crkve. Jer, pazite, mi živimo u ludom vremenu, i očas posla može da se pojavi neki tiranin koji će narediti da se spali svaka knjiga Sv. pisma. Da li bi tim činom nestala Crkva? Ne bi, jer Crkva, kako rekosmo, izvire iz Carstva nebeskoga, a tamo "moljac ne jede, niti se lupež prikrada" (Jevanđelje po Luki).