Heroje ubijaju rak i zaborav
U omalenom selu Mijalovac kod Trstenika juče je održan godišnji pomen Draganu Miličeviću, redovnom vojniku nekadašnje SRJ koji je 11. aprila 1999. godine stradao na Košarama, devet dana posle proslave 22. rođendana. Oko spomenika se okupila rodbina, prijatelji i nekadašnji saborci, upalili sveće, položili cveće i to je bilo sve.
Pomen Miličeviću je protekao u skoro potpunoj medijskoj tišini i bez ikakvog učešća države, kao uostalom i pomeni svim drugim poginulim vojnicima koji su u ovo vreme, pre 17 godina, branili Srbiju na samoj granici sa Albanijom.
- Prvi pokušaj kopnenog proboja na teritoriju Srbije započeo je 9. aprila oko tri sata ujutro. Karaula Košare je izabrana zato što je za naše snage ona bila najnepovoljnija za odbranu. Teren je toliko težak da nismo mogli ništa značajnije da uvedemo u borbu od tehnike, pa su pripadnici naše vojske odolevali i deset puta jačem neprijatelju, mahom jedino sa automatskim naoružanjem. Protiv sebe su imali jake snage OVK, NATO avijacije, Albanske vojske, ali i stranih plaćenika. Bili su pod konstantnom artiljerijskom vatrom i udarom avio-projektila, uključujući i kasetne bombe - priseća se Milovan Drecun, predsednik Odbora za Kosovo Skupštine Srbije, a u to vreme, zaposlen u RTS-u, bio i jedini novinar koji je izveštavao sa tog područja.
Sve stalo 5. oktobra
General Božidar Delić je o onome šta je video na Kosovu svedočio i pred Haškim tribunalom, a za "Vesti" ističe da uvek treba insistirati da su pravi heroji boja na Košarama redovni vojnici i njihove neposredne starešine.
- O tim junacima je država do 5. oktobra 2000. godine i vodila nekog računa: organizovani su parastosi, posete porodicama poginulih. Nažalost, posle "demokratskih promena" kao da smo se odrekli svih svojih junaka i kao da smo počeli da ih se stidimo - zaključuje general Delić.
Boj na Košarama se odvijao na prostoru od čak 11 kilometara, a ključne borbe odvijale su se prvih dana. Desetak puta brojniji neprijatelj je uspeo fizički da zauzme zgradu karaule Košare i to je bilo sve. Od te kote, pa sve do kraja agresije NATO-a, nisu uspeli ni pedalj dalje da se probiju na teritoriju Srbije.
- Bila je to gotovo epska borba naših junaka. Na mnogim delovima tog fronta, zbog konfiguracije terena, borbe su se i bukvalno odvijale prsa u prsa, ali naši momci su pokazali kako je boriti se srcem za svoju otadžbinu - kaže Drecun.
Međutim, 17 godina kasnije, ovaj vojno-politički analitičar priznaje da država nije do kraja ispoštovala te svoje junake.
Na 200 graničara udarilo 1.500 terorista
Na početku napada na Košare, nasuprot oko 200 graničara Vojske Jugoslavije, bilo je oko 1.500 neprijateljskih vojnika koji su napadali iz tri pravca: prema vrhu Raša Košares, karauli Košare i prema vrhu Maje Glave. Teroristi OVK uz artiljerijsku podršku neprimećeno su prišli granici, a krvava bitka je trajala tokom celog dana sa velikim gubicima, posebno napadača. Borba je nastavljena tokom cele noći, sve do jutra sledećeg dana. Tada je uz pomoć artiljerije OVK zauzeo Maja Glavu i nastavio granatiranje karaule Košare, a vojnici VJ su morali da napuste karaulu po podne. Oko 19 sati pripadnici OVK su ušli u napuštenu karaulu, o čemu su odmah izvestile velike televizijske ekipe Si-En-Ena i Bi-Bi-Sija.- Ti junaci su potisnuti u drugi plan, kako od države, tako i od svih nas. Svi zajedno bi trebalo da povedemo malo više računa o svim tim ljudima koji su se tamo borili - ističe Drecun.
Jedina organizacija koja se sve ove godine setila junaka sa Košara jeste nevladina humanitarna organizacija Čast otadžbine - udruženja koje su osnovali upravo nekadašnji pripadnici Vojske sa Košara.
- Junaci sa Košara danas kao da ne postoje za ovu državu, ne zanima ih. Prvih godinu-dve, dok je sve još bilo sveže, nije bilo tako. Tada je još i bilo organizovanih poseta porodica žrtava, ali to se brzo zaboravilo i od tada samo mi i dalje vodimo računa da se istina o tom herojstvu nikada ne zaboravi - kaže jedan od dobrovoljaca sa Košara, Božo Kecović, sada generalni sekretar humanitarne organizacije Čast otadžbine.
Ulicama imena junaka
Dve ulice u Banji Koviljači treba da dobiju imena meštana Branislava Negića i Ivice Ivanovića, koji su kao pripadnici Vojske SRJ pre 17 godina poginuli u rejonu karaule Košare, tokom NATO agresije. Gradska Komisija za utvrđivanje naziva ulica i trgova, prihvatila je predlog MZ iz marta prošle godine, ali se on još nije našao pred odbornicima. Ipak, ta odluka moraće da sačeka završetak izbora. Negić i Ivanović poginuli su u borbama sa albanskim teroristima 14, odnosno 16. aprila 1999. Negić je imao 21 godinu i bio redovan vojnik, dok je dobrovoljac Ivanović imao 44 godine. Obojica su odlikovani Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena, a do danas nisu nađeni njihovi posmrtni ostaci.
Kecović ističe da je ovo udruženje na svaki način, i bez pomoći države, pokušavalo i pomagalo ranjenima i porodicama poginulih saboraca, te da se za ovih 17 godina u tome nije promenilo ništa, sem što su i sami počeli da umiru.
- Od posledica izloženosti osiromašenim uranijumom, 2001. do danas umrla su 23 vojnika sa Košara. Međutim, najveći broj nas koji smo još živi ima konstatovan neki oblik benignog tumora: od raznih izraslina, mladeža pa nadalje. Rekli su nam na VMA da je to od osiromašenog uranijuma. Ali, kada je profesor Radomir Kovačević to javno rekao, nedugo zatim je bio smenjen. I dalje se ćuti o tome - ističe Kecović.
General Božidar Delić nije direktno učestvovao u borbama za Košare, već je bio najzaslužniji za propast NATO vojne operacije Strela, koja je usledila odmah posle propalog pokušaja proboja na Košarama. Međutim, njegova 549. motorizovana brigada VJ koja je tokom NATO agresije bila raspoređena duž cele granice sa Albanijom, delimično je bila angažovana i na Košarama.
