Molitva u crkvi bez zidova

Prvo su iz ogromnih sivih džipova izašli muškarci u uniformama, držeći ruke na zastrašujućim heklerima. Za specijalcima su stali pripadnici kosovske policije i obezbedili prilaz i ulaz. Kraj njih su se prošunjali pripadnici obaveštajne službe, ostavivši malo dalje pripadnike Kfora. Tek onda je dat znak da Srbi izađu iz jednog autobusa. Tako je njih 50-ak, sakupljenih prethodne noći na trasi od Beograda do Mitrovice, došlo na Zadušnice oda poštu svojim najmilijima sahranjenim u Đakovici.

Pomen na temeljima razrušene crkve

Na gradskom groblju u Piskotama večni mir našli su svi Srbi upokojeni od završetka Drugog svetskog rata do kraja 1999. godine. Staro gradsko groblje više ne postoji. Prekopano je još u doba kada je šef Unmika bio Bernar Kušner. Francuskog diplomatu i lekara bez granica nije potreslo ni to što je tada odneseno osam nadgrobnih spomenika francuskih vojnika stradalih u oslobođenju 1918. godine.

Krlje i glog

Kraj uskog prolaza, ograđenog i tako osiguranog groblja kao da su hrišćani pošli na groblje u predgrađu Rijada, stale su dve devojčice. Upravo u ovakvim uslovima prvi put su se susrele sa zavičajem svojih očeva. Od groblja. Od kraja. U tišini su delile sveće.

Božidar Biberdžić tužan i razočaran

Na crkvi Svetog cara Lazara nije ostao nijedan zid, a u nju je povorka ulazila kao da je sve u najboljem redu. Jer vera je u ljudima, a red stvar poštovanja. Na pragu se svaki Đakovčanin prekrstio. Jedan po jedan, ređali su se pred porušenim oltarom, tražeći po sećanju davno spaljeni ikonostas, gradeći ga ponovo u mislima. Zapalili su sveće i molili se za upokojene duše, dok je dečanski jeromonah Petar Rojević služio pomen.

Mirko Abramović u rukama je stezao alatku koja je ličila na sekiru.

- Ne mogu da ih nađem. Evo tu su bili, ne mogu do groba da priđem - očajno je ponavljao, vrteći se u krug i pokušavajući da raskloni debeo korov.

Primitivizam na delu: Muzika na dan mrtvih

Muzika na Zadušnice

Preci Stanojevića, Đikića i Jovanovića sahranjeni su na obodu groblja i samo jedan sloj aluminijumske žice i dva metra puta dele ih od prvog komšije Albanca. Taman se Đokica Stanojević prekrstio i poljubio sliku svog dede, a komšija je dovezao auto bliže putu, otvorio širom vrata i prozore i odvrnuo glasno albansku muziku. Ubrzo je dovezao i drugi automobil i sve isto ponovio. Uporno zagledanje komšija, koji su čak i detence izveli sa sobom, ukazivalo je na ono što je izgovorio glavni kosovski policajac zadužen za bezbednost: "Možda ovo rade i namerno".

- Došli smo da odamo počast precima, a oni pustili narodnu muziku, tako glasno da svi ovde čujemo. Ovde, u ovom grobu sahranjeni su moj pradeda, deda Spira, Lenka, Dosta, Stanija, Dragan, brat Zoran, moji Stanojevići koji su iza sebe ostavili uspešan život i porodice. Svi Srbi sahranjeni ovde i na seoskom groblju u Petrovcu su bili ponosni i vredni domaćini, doktori, mutavdžije, kaladžije, zlatari, opančari, zemljoradnici, seljaci... Želimo da dođemo kao slobodni ljudi da im odamo poštovanje, a probleme imamo stalno, već 16 godina. Nekada se pušta muzika kao sada, a nekada se pucalo, leteli su helikopterima iznad nas - pričao je Đokica.

Uhvatio je vazduh, a suza poletela niz lice.

- A pogledajte ove ruševine! Svaki spomenik je slomljen, pa se pitaš da li je ovo 21. vek, je l' ovo sloboda, demokratija, Evropa?

Srednji prst za Srbe

Žal za detinjstvom

Milijanu Vlahović samo je jednom bolest sprečila da dođe sa organizovanom grupom Đakovčana na groblje. Među ostacima nadgrobnih ploča našla je tetke, kumove, prijatelje, ujake, i sa njima oplakala sve što joj se poslednjih deceniju i po dogodilo:

- To što sam došla vredi svih para na svetu. Ovo je za mene veliko. Danima, noćima, ja sanjam moju Đakovicu. Sanjam da bar ovoliko do nje dođem, da se pred grobovima najrođenijih isplačem, ispraznim. Hvala im što su nas pustili da dođemo.

Aleksandar Đikić za ruku je držao ćerku Anastasiju. Prvi put ju je doveo u rodnu Đakovicu, i tu kraj ukopanih dedova, baba, stričeva i kumova, jer drugde ne može, pokazivao joj je visine Paštrika. Pričao je kako je njegove snežne vrhove gledao dok je u kratkim pantalonama krajem proleća išao od škole do kuće. Dobro se spremio za ovaj put. Velike tamne naočare nije skinuo ni sekund.

- Jako mi je teško. Do groba jednog strica sam mogao, do drugog nisam.

Tek će ostati poražen kada vidi groblje u Petrovom selu.

- Ovo je civilizacijsko dno - zavapio je.

A. Čukić

Pravoslavno groblje u Petrovcu

Spomenici u draču

Kroz blatnjave njive prolazila su šestorica visokih muškaraca sa kalašnjikovima. Obazrivo su pravili svaki korak, šetajući pogledom unaokolo. Kada su stigli do parcele opojasane žicom, obrasle u glog i drač, propustili su kolonu iza sebe. Na čelu sa sveštenikom, nikako drugačije nisu mogli nego u koloni od jednog, tiho govoreći onima iza sebe: "Pazi oči, pazi glavu, trnje"!
Na seoskom grobu sela Petrovac sahranjivani su Hercegovci. Na Kosovo i Metohiju su se doselili iz Bileće, Trebinja, Gackog, okoline Mostara, i skoro svi su imali velike desetočlane porodice. Kako je rasla njihova muka, tako je raslo i seosko groblje. Na kraju ih je ostalo 120 kuća.

Mila, iz velike i slavne porodice Delića, sa sekirom u rukama je tražila krčila put do očevog spomenika. I drugi su potrčali da joj pomognu. Na kraju je ona jedina imala sreće da poljubi očevu sliku. Niko od bujnog korova nije uspeo da dođe do svojih najmilijih.

- Ođe je sve moje ostalo, ođe je duša moja ostala, 56 godina života i rada, veliko imanje, sloboda, ljubav. Sve je moje ostalo ovde - zadrhtala je Mila.

Kraj groba njenog oca na kraju je odlučeno da se služi pomen i za ostale.

- Ovo je jedno od najstarijih groblja na kome su sahranjeni svi naši stari. Oni bi nekada u jednom danu iskrčili kola puna krlje, oterali u Đakovicu prodali i vratili se, a mi danas ne možemo nijednu krlju da iskrčimo, koliko smo jaki - očajan i tužan je lekar Božidar Biberdžić.

Malo selo Petrovac ponosno je na mnogobrojne doktore nauka, književnike, lekare, generale koje je rat razvejao kojekud.

- Svuda po svetu su se rasuli moji rođaci, čak do Dominikanske Republike, Kanade, Australije. Možda bi bilo dobro da se organizuje neka grupa da očisti malo ovo. Ali, ne znam koliko je to dobro. Ako se očisti, videće se spomenici pa će ih srušiti. Možda je bolje ovako da majka priroda reši problem, da bar ne diraju spomenike jedno vreme - stegnutog grla je kazao Biberdžić.

Polomljeni krst

Polomljeni spomenici u Peći

Porušeni nadgrobni spomenici na pravoslavnim grobljima na Kosovu su toliko puta ponovljena slika, da je počelo da se i podrazumeva da će se takav prizor zateći kada se zakorači južno od Ibra. Podrazumeva se i da se nikada neće saznati ko je to učinio. Godinama takva je scena i na groblju u Peći. Tek na same Zadušnice neko se setio da bi mogao da raskrči korov, jer se, u stvari, na tom groblju, osim ako nije najavljeno, ni ne očekuje da se pojavi mnogo Srba.

Tako se Dragoljub Radulović iz Peći odvojio od grupe koja je išla za Vitomiricu i taksijem došao da oda poštu precima. Srce mu se steglo kada je video pokršeno groblje, što od ruba vremena, što od vandala. Mermerni krst Barjaktarevića polomljen na dva dela, prepolovljenu ploču Vukote, obraslu u korov, gde je jedno datum 1927 - 1998. ostao da svedoči o njegovom postojanju, pre nego i taj deo proguta puzavica. Nije se nadao da će videti i vandalski uništenu kapelicu, u kojoj se našla jedna skorašnja kutija od pice i "7 days" kroasana.

Slobodanka Mladenović

Udisanje slobode

U grupi upornih Đakovčana, koji ni za pedalj neće da odstupe od svog grada bila je cela porodica Ranka Đinovića. On je poveo i decu, makar da im pokaže jedino što može - crkvu i groblje.
Prvi put je došla i 20-godišnja Slobodanka Mladenović, da odmeni majku, koja drži do toga da se odlazi na Zadušnice.
- Imala sam veliku želju da dođem. Rođena sam ovde, a nikada posle nisam bila. Osećam se kao da udišem slobodu - rekla je, a ipak se okrenula u pravcu policije i, kao i svi, ušla u autobus koji je za Đakovčane obezbedila Kancelarija za Kosovo i Metohiju. Nazad za Beograd.