Novogodišnje pismo iz Orahovca
Nova kalendarska godina počela je da okreće svoje stranice, a u Orahovcu, podeljenom gradiću u Metohiji, vreme kao da je stalo. Na ulicama je sneg, a ljudi su se, kako je proslava Božića završena, bar mi se tako čini, zamrzli. Meštani bi želeli da se nešto promeni, čekaju, ali sami ne mogu ništa. Neki drugi ljudi, koji tamo negde iza paravana državnih i svetskih institucija, povlače poteze, kažu da ide na bolje, da se neka nova poglavlja otvaraju, ali mojim sugrađanima, malim, običnim ljudima, ništa na bolje da krene. Zato se i ne raduju novoj godini, jer malo je nade da će biti bolja od prethodne.
U Orahovcu srpske opštine već nekoliko godina nema. Umesto nje, o nama brine institucija koja se zove Privremeni organ. Samo pitanje koliko će to privremeno opstati, budi neizvesnost i strah. Ali, to je druga tema.
Dok ona ne dođe na dnevni red, predsednik Privremenog organa srpskog Orahovca, Golub Kujundžić, pred sobom ima gomilu problema, koji se ne raševaju, ili se rešavaju toliko sporo, da dok se oni reše, novi se nagomilaju.
Jer, taman kada se naši životi svrte u kolotečinu nekoliko ulica, novi napadi nas uznemire. Sve loše što se dogodi u mestima u Metohiji, natera uznemirenje kod meštana Orahovca.
- Napadi koji su se desili u Gojbulji, Goraždevcu i Srbobranu, direktno utiču i na nas, jer se dešavalo da u lancu doživimo nekoliko takvih slučajeva. Taman dođe do nekog zatišja, pa se opet ponavlja, tako da možemo reći da je bezbednost diskutabilna, potvrđuje Golub Kujundžić.
Često me pitaju kako je u Orahovcu? Prvo što mi pada na pamet da kažem je da je svaka naša noć potencijalna opasnost, i da svakog jutra imamo razlog da slavimo što smo živi. Ljudi su stalno pod presijom, napeti. Uvek kada se nešto desi mislimo - mi smo na redu. Jedan od glavnih razloga zašto tako razmišljamo, je taj što evo već 15 godina niko nije kažnjen zbog tih napada. Mi pričamo, pišemo, apelujemo, ali naši glasovi kao da se odbijaju o zid. Nadali smo se da će biti napretka kada naši, srpski, predstavnici budu deo tih kosovskih institucija, ali nema napretka.
I moj sugrađanin Kujundžić, baš kao i svi mi, smatra da svaki događaj koji na neki način probudi nacionalnu svest kod komšija Albanaca, može da se negativno odrazi na bezbednost Srba. Uz njihovo slavlje dolaze provokacije, gađanje kamenicama, glasna muzika kroz srpski deo, isticanje zastave i slično.
Put Gračanice ili put Štrpca?
Srbi u Ortahovcu, više od ostalih, ne znaju šta njima donosi ni Zajednica srpskih opština. Među 10 najavljenih srpskih opština u toj Zajednici, Orahovca nema.
- Statutom ZSO će se precizirati mnoge stvari, a među njima i ta gde ćemo mi Srbi iz Orahovca pripasti, još je sve to u nacrtu. Kako sam nezvanično razgovarao sa zamenikom premijera u kosovskoj vladi Branimirom Stojanovićem, nas će priključiti najbližoj srpskoj opštini. Po logici stvari pripali Gračanici, jer nam je bliža i dostupnija, a sa druge strane ima mišljenja da bi bilo bolje da budemo uz opštinu Štrpce, kaže Golub Kujundžić.
Naravno da se dodatno uplašimo, jer sve to podseća na dešavanja proteklih godina. Podseća na činjenicu da su u opštini Orahovac na listi ubijenih, kidnapovanih i otetih u periodu od 1998-2001. godine upisana imena 86-oro Srba.
Život od socijale
Ali, to je tek jedan od problema. Drugi, koji delimo sa meštanima Velike Hoče je nezaposlenost.
- Nezaposlenost je rak rana našeg opstanka, posebno mladih ljudi. Tek što sam preuzeo dužnost, objavljena je uredba Vlade Srbije o zabrani zapošljavanja. Opština Orahovac je iz raznih razloga ostala bez 15 radnika, a nove na to mesto ne možemo da primimo. Ista situacija je i u drugim ustanovama, tako da meštani Orahovca žive jedino od plata u javnom sektoru (zdravstvu, školstvu), a češće od minimalne mesečne naknade, dečjeg dodatka i socijalne pomoći, pojašnjava Kujundžić.
Zbog svega toga, Orahovac i Veliku Hoču je napustilo dvadesetak Srba. Tako se broj od 5000 nas, koliko nas je bilo do 1999. u opštini Orahovac sveo na manje od 1000. U Velikoj Hoči ostalo je oko 500, a u Orahovcu oko 350 Srba. Raduje podatak da se povećava broj novorođene dece. U protekloj je rođeno čak jedanaest beba. Ali, starosna struktura koja je veoma nepovoljna neutrališe napredak u tom pravcu.
Možete reći da smo ostali samo mi najuporniji, najistrajniji, najverniji koji drugo ognjište na svetu celom ne možemo da zamislimo, sem u našem Orahovcu. A, navela sam samo deo nedaća sa kojim živimo.
Šta je nacionalni ponos?
Još jedan veliki problem karakterističan za Orahovac je i prodaja srpskih kuća u gornjem delu Orahovca, i to sve bliže crkvi. Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice, koja je naš centar, naš svetionik i naša vera. Uz nju domovi ostaju prazni.
- Čak su neki Srbi i nama ponudili da im otkupimo te kuće, kako ne bi otišle u vlasništvo Albancima. Međutim, mi sredstava nemamo. Čekamo da zaživi neki humanitarni fond pa da bar neke od tih kuća kupimo sredstvima iz tog fonda u koji bismo i mi dobrovoljno uplaćivali određeni mesečni iznos, kaže Kujundžić.
- S druge strane, pet raseljenih porodica i dalje nema svoj krov nad glavom u Orahovcu. Oni su pod zaštitom Komesarijata za izbeglice i raseljena lica. Taj problem se otežano rešava jer svaki donator traži da to lice ima plac u vlasništvu, i kod toga sve zapne. Tražili smo da se za njih otkupe srpske kuće, ali i tu se javlja problem. Neke od tih kuća su u veoma lošem stanju, pa bi bila potrebna dodatna sredstva za rekonstrukciju, dodaje on.
Sarađujemo, ali nam je sve gore
- Vlast u kosovskoj opštini Orahovac popušta pred pritiskom opozicije, posebno u segmentima u kojima se Srbima garantuju prava Briselskim sporazumom. A povlače se i međunarodne organizacije. Mi ulažemo napor, kooperativni smo, ali rezultati su poražavajući, a situacija sve gora. Tri puta su nam oduzeta dva autobusa koja su nama Srbima pripadala, jedan školski, a drugi za prevoz građana. A kancelarija Oebsa se preselila u donji deo grada, gde nas Srba, nema, kaže Golub Kujundžić.
- Ne možemo da sprečimo prodaju, ali se prodajom srpskih kuća, pokazalo da nam je taj nacionalni ponos dosta loš. Istina je da svako ima pravo nad ličnom svojinom, ali zar nije borba za naša prava i borba za poštovanje tuđih prava? Da li se neko pita, kako je nama, kada na nekoj od do juče srpskih kuća se istakne albanska zastava - pita Kujundžić.
Povratka nema
On podvlači da u opštini Orahovac pravog povratka nema, jer se kako navodi, pojavljivanjem ljudi koji su pre 30 i više godina napustili Orahovac stvara lažna slika o povratku.
- Stvar je u tome da se oni prijavljuju Opštini Orahovac koja funkcioniše po kosovskom sistemu, tu izvade kosovske lične karte jer na taj način ostvare pravo na neki evro od kosovskih institucija, penziju i sl. I to je sve, zaključuje Golub Kujundžić.
Kada prođe isplata tog novca, oni odu, a mi ostajemo. Ostajemo i pitamo se, da li će nam sutrašnji dan biti isti. Hoće li nas prvi komšija pozdraviti sa "dobar dan"?
U ostalim selima opštine Orahovac (Opteruša, Zočište, Retimlje, Zrze, Bratotin, Brnjača, Ratkovac, Velika i Mala kruša) gde su do rata živeli, Srba već 16 godina nema. O povratku njihovom se više i ne govori.
Pomoć Kancelarije za KiM
Golub Kujundžić kaže da je Kancelarija za Kosovo i Metohiju, pokušava da pomogne i unapredi poslovanje onih koji se bave poljoprivredom pribavljanjem semenskog materijala i opreme. Izdvojena su sredstva za vinarije, sadnice i građevinski materijal. Uklonjena je deponija na ulasku u selo Velika Hoča, urađen most i preusmerena voda seoskog vrela. Obezbeđena su sredstva za uređenje prostora na kome će biti postavljena balon sala.
