Srce izlečio na jezeru
Jedan od najboljih poznavalaca Vlasine, Nikola Grgur Grga, rođeni je Zemunac, koji decenijama živi u Vranju. Svako leto i slobodno vreme tokom godina provodio je na Vlasinskom jezeru, a kada su mu zbog teške srčane bolesti lekari pre 11 godina prognozirali još samo godinu dana života, preselio se na Vlasinsko jezero - i do danas je živ i zdrav.
On je svih ovih godina i bukvalno postao čuvar prirodnog blaga Vlasine - njenog biljnog i životinjskog sveta. Iako penzioner i u poodmaklim godinama, Grga odoleva i kiši i vetru i suncu i uvek rado svoje znanje i iskustvo prenosi znatiželjnim gostima Vlasine.
Najinteresantnija je priča o plutajućim ostrvima na Vlasinskom jezeru, nastalim od podvodnog biljnog sveta koji se u velikim parčadima otkinuo sa dna jezera, isplovio i pri visokom vodostaju, u zavisnosti od jačine i pravca vetra, počeo da pluta.
Bele breze
Kada je 1949. godine došlo do pregrađivanja reka Vlasine i Vrle, da bi se izgradile hidroelektrane, došlo je do podizanja nivoa vode, a sa dna se podigao treset, formirajući velika plutajuća ostrva od tog materijala.
Bogata i raznovrsna vegetacija ovog područja danas je obogaćena belim brezama, koje meštani zovu metlika. Iako ih Vlasinci smatraju korovom, breze ponosno krase okoliš i prijaju očima. Na padinama ka vrhovima planinskih venaca Gramade, Čemernika, Milevske planine, može se uočiti prava mala riznica lekovitog bilja, a beru se i borovnice, maline, divlje jagode.
Ukupna površina svih ostrva je oko osam hektara, što je daleko manje od vremena formiranja akumulacije, kada su ona pokrivala čak trećinu ukupne površine jezera. Veća ostrva su danas uglavnom nasela na obale jezera. Najveća su Stratorija i Dugi Del, a neka su dobila i imena, na primer Mobi Dik, jer podseća na telo kita.
Na jedno od plutajućih ostrva svojim starim vojničkim gumenim čamcem prevezao nas je Nikola Grgur. Dok nam priča priče i legende o jezeru i plutajućim ostrvima, Grga izlazi iz čamca i u gumenim čizmama staje na ovo čudo prirode. Nama ne dozvoljava da izlazimo.
Veli, previše je opasno. Noge mu tek neznatno propadaju u rastinje, ali on potom nastavlja da se kreće tresetom koji pluta na vodi dubokoj na tom mestu najmanje deset metara.
- Imate osećaj kao da hodate po najmekšem i najlepšem tepihu. Osećaj je čudan, jer koliko god da se trudite, ne možete iz glave da izbacite činjenicu da su ispod vas hladne jezerske dubine - objašnjava Grga, i kaže nam da kleknemo u čamcu, zasučemo rukave i iz vode izvadimo busen "zemlje".
- Zašto me tako čudno gledate. Ja sam naterao da kleknu i vladike Pahomija i Irineja. Ne da bi ih ponizio, već da bih im, kao i vama, pokazao od čega se sastoji plutajuće ostrvo - veli Grga, pa i od nas traži da čvrsto stegnemo busen.
Kada se voda iscedila, u rukama su nam ostali samo korenčići. Od zemlje ni traga.
- Eto - veli Grga - na tome, na tim spojenim busenovima leže plutajuća ostrva.
Dok se vraćamo čamcem ka obali, Grga nam objašnjava da se na mestu današnjeg Vlasinskog jezera u prošlosti nalazila tresava, poznata kao Vlasinsko blato, sa ševarom, trskom i samo mestimičnim vodenim površinama izviranjem reke Vlasina. Zapisi o Vlasinskoj visoravni potiču još od 18. veka pod nazivom Vlasinsko blato ili Vlasinska tresava zbog nagomilanog treseta i blata nastalog spiranjem rečnih tokova. Na taj način je u kanjonu dugom 20 kilometara stvorena močvara koja je na pojedinim mestima bila ispunjena živim peskom.
Legenda o vodenom biku
O plovećim ostrvima postoje priče i legende. Jedna je i o crnom vodenom biku.
- Nekada davno je u jezeru živeo vodeni bik koji je često izlazio noću iz vode na obalu, pasao travu i ubijao goveda seljanima koja su oko jezera pasla travu. Kako je poubijao mnogo goveda i zadavao seljanima veliki strah, neki kovač se dosetio da svom volu okuje rogove gvožđem i pusti ga da pase kraj jezera. Kad je vodeni bik izašao iz vode i poleteo ka kovačevom volu, ovaj ga probode okovanim rogovima te se vodeni bik vrati u jezero i više se nikad nije pojavio, već samo 1827. godine pred rusko-turski rat i srpsko-turski rat, kad se iz jezera čula rika bika toliko glasna da se tresla cela okolina, a iz vode su izbijali veliki mehuri - prenosi legendu Nikola Grgur.
