Na zgarištu je bar bilo nade
Miodrag Dašić tek što je izašao iz bolnice, a već je sa prvim jutarnjem suncem skočio do nahrani stoku, počisti štalu i nastavi sa poljoprivredim radovima, pokušavajući da ove "slabe" godine spase šta se spasti može. Bila je jako loša. Posejano je slabo rodilo, dok je bio u bolničkoj postelji krava se zakačila za lanac i obesila.
- Ne znam kako ćemo spojiti kraj sa krajem, odahmuo je rukom Miodrag, drugom pokazujući na neomalterisanu kuću, smeštenu u podnožju Prokletija, na šest kilometara od centra Peći.
Da smo pratili internet mapu završili bi u njivama, na neasfaltiranim putevima, sprečeni neobnovljenim mostovima ili u šumamam podno Šestara i Asanovog vrha. Selo Brestovik nekada je bilo bogato i razijeno, brojalo oko 700 stanovnika, pa je do njega svako lako nalazio put. Danas je bez oznaka jedina smernica - "skreni levo", pre bezinske pumpe i odvajanja za Goraždevac. Tako se nalazi staza do 50-ak Srba koji su se 2004. godine vratili sa na zgarište, a danas iz novih kuća razmišljaju kako da odu u potrazi za boljim životom.
Teško i Albancima
Ni komšije Albanci nisu zadovoljni životnom situacijom.
- Samo kada bi mogao Tita da probudim. Tako mi Boga, neka kaže ko šta hoće, ali samo kada bi mogao da ustane, da ovoj mafiji u bivšoj Jugoslaviji da kaže - gde ste lopovi jedni. Ko? Trebalo je svi da bežimo čim je on otišao. Ja sam to znao, i uvek priznajem da sam plakao kada je umro - ispričao je komšija Dašića.
- Pet godina je maksimalni rok za opstanak ovog mesta. Radovali smo se što dolazimo na svoje, da živimo normalno, ali posle 11 godina, situacija je kao 1999. Kao nikada do sada, oseća se ta napetost. Albanci rade šta njima odgovara, a mi Srbi, iako učestvujemo u nekim strukturama, to je nebitno i neznačajno. Nemamo posla, moja deca nemaju gde da rade. Najgore što smo više otupeli, ne možemo normalno da razmišljamo, skenirao je Miodrag situaciju na prvu.
Nije mi nikako!
Sa svim tim problemima živi su Brestoviku sa suprugom Slađanom Miletić i četvoro mališana, ćerkama Martom i Mirjanom, sinovima Brankom i Miljanom. U selu su još četiri porodice sa decom, ali zbog priče koju je Miodrag tek načeo, sedajući ispod duda koji se raširo pred kućnim pragom, selo se polako osipa.
- Bilo je etnički srpsko mesto, ali je oko 30 sada odsto prodato. To ide tiho. Tek se jedan dan pojave novi vlasnici. Prodaju imanja, jer ne vide nikakvu egzistenciju. A s druge strane, kupuju se smišljeno, sa namerom, a kupci su često, svaka čast izuzecima, osobe sa lošim osobinama, pričaju supružnici.
Kada su Dašićeva i druge srpske porodice sa decom u julu su otišle na planinu, na tradicionalni roštilj, a na njih je pucala i dalje nepoznata grupa.
- I onda me pitaju kako mi je sa četvoro dece? Nije mi nikako! Ali, mi smo i otupeli ovde. Mi ni ne znamo više ni da se plašimo. Mi smo svi za neku specijalnu ustanovu, ogorčena je Slađana.
Nemoj Vučić da se hvali
Zahvalni su državi Srbiji za socijalu koju dobijaju.
- Hvala im što smo bar u tom pogledu i dalje državljani Srbije. Ali, kako su krenuli sa ovim dogovorima u Briselu bojim se će i to da nam oduzmu, da će biti zlo, da ne možemo više preko Merdara. Sve razmišljam, da gledamo što pre da bežimo odavde, dok se oni sve ne dogovore, nastavio je Miodrag sa svojom čašom žuči.
- Ta politika je čudo! Nemoj da se hvali Vučić puno. Kažu, dogovorili su se oko tablica, a Srbima u Peći oduzimaju srpske vozačke dozvole, jer u njima piše SUP Peć u Kragujevcu. To za kosovske institucije ne postoji. Policajac me zaustavio, i pita "kako Peć u Kragujevac"? Uzeo mi dokumenta, i napisao kaznu od 275 evra. Još mi dao i broj svoje značke da zapišem, nastavio je domaćin.
Deci bi uskoro trebalo da izavde pasoše, a da li će moći sa njima da putuju u inostranstvo, Slađana nije sasvim sigurna.
- Pasoš se izdaje u MUP-u, u Ljermotovljevoj ulici u Beogardu, i u njemu piše Koordinacioni centar. Za taj pasoš je potrebna viza, ali kada odeš u švajcarsku ambasadu u Beogradu, oni kažu - ti si sa Kosova moraš u Prištinu. A kada odeš u njihovu ambasadu u Prištini, onaj Albanac što radi na prijemu pita - šta ti je ovo? Ovo je Kosovo. Nije ovo Beograd.
Dakle, mi smo u stvari ničiji! Ničiji!
Naduvani brojevi
- Mnogi koju su napunili 65 godina, nevezano kada su odselili, dolaze ovde da se prijave i uzmu penziju. Tako nas ima 5-6.000, ali je istina da je broj Srba u opštini Peć sveden na statističku grešku. Cela opština Peć ima manje oko 1.000 Srba, nego što mi to ne priznajemo, da bi i dalje dobijali pomoć iz Srbije, kažu naši sagovornici.
Volje ima, mogućnosti nema
Imali su kažu volju da ostanu, ali su posle više od decenije vrtloga u problemima - totalno razočarani, ponovili su supružnici više puta za stolom svog skromnog domaćinstva. Od poljoprivrede, kažu, u selu niko ne može da preživi jer svi imaju mala imanja, a od minimalca i socijalne pomoći se "jedva zaklapa i preživljava".
- Povratak je krenuo mnogo dobro, ali ne živi se od socijale. Ali, i to je sve u redu, kada bi imali garanciju za neki duži opstanak. Ali, mi to nemamo, otpratili sun as ovim rečima Miodrag i Slađana.
Vlast nas deli partijskim knjižicama
Na sve to, naši sagovornici kažu i da "država Srbija deli narod na Kosovu". Jednima daje i šakom i kapom, drugima na kašičicu.
- Samo prave ljubomoru. Nekoga zaposle, a nekoga ne. Uglavnom zaposle one sa koji su ovde, kao na privremenom radu u inostranstvu. Za partijsku knjižicu dobiju po tri-četiri funkcije, a decu odselili u centralnu Srbiju. Nijedan cent nisam izneo odavde, ništa nisam prodao, imam četvoro dece, i na kraju ne mogu da dođem na red od takvih.
Srbija je bila previše zauzeta sama sobom, i učili su nas da bojkotujemo sve ovde, nastavlja Miodrag Dašić.
- A, možda je bolje da su nas pustili same da se branimo i da se pitamo. Sa onima koji su ovde na vlasti moraš da imaš neki odnos, ali ne moraš da prodaš sebe. Dok sam tako govorio, moji sunarodnici su me prijavljivali, a sada kada je došlo vreme da se učestvuje u kosovskim institucijama, mi koji smo tako mislili, ne možemo da dođemo na red od onih koji su nas prijavljivali. Mislim samo mi kao Srbi izgubljen narod. Prvo bi trebali da se vratimo, svi komplet, pa da uhvatimo jedan put, da pravimo jednu trasu sada za sto godina. I doneseš zakon da svi moraju tako, a ko neće, za njega ništa, zaključio je Miodrag Dašić.
