Vole ih samo telefonom
Područje u "trouglu" Peštera, Rogozne i Golije važi za deo Srbije u kome se, zbog specifične klime i zdrave hrane, živi zdravo i dugo. Kao na Kavkazu, u ovom kraju stogodišnjaci nisu nikakva retkost. Ali, dugovečnost u ovom kraju ima i drugu, tamniju stranu. Mnogi od staraca često su jedini stanovnici napuštenih sela, neretko i gladuju, mnogi od njih lekara nisu videli i po 20 godina. Najteže je ženama koje moraju da rade i najteže muške poslove.
Većina nema porodicu, ali postoji i puno nemoćnih staraca na Goliji, Pešteru i Rogozni koji imaju i dobrostojeću decu koja ih retko ili nikada ne posećuju.
Zovu ih samo telefonom i bodre, a kada treba da dođu i da im pomognu pravdaju se nemaštinom, zauzetošću i drugim banalnim razlozima. Često traže da im opština brine o roditeljima. U vreme snegova stalno nam zvone telefoni, iz svojih toplih soba negde u Kragujevcu ili Beogradu sinovi i ćeri traže da odnesemo hleba i lekova njihovim roditeljima zavejanim u pešterskom bespuću.
Kada ih pozovemo da i oni dođu i pođu sa nama najčešće se više ne javljaju. Pomažemo koliko možemo, ali Sjenica je mala opština, naša kasa je prazna, a starih i gladnih je puno i na žalost sve više. Država bi sistemski trebalo da rešava ove probleme - smatra Mića Kaličanin, pomoćnik predsednika opštine Sjenica.
Selo bez ljudi
Jedinu pomoć u planinska bespuća donese Novopazarac Hido Muratović, dugogodišnji humanitarac.
- Dugo se bavim humanitarnim radom i dobro poznajem svu muku i tugu ovdašnjih zaboravljenih ljudi". Mnogo ih je koji žive bukvalno u šumi, bez puta, struje i vode, sami u oronulim kućercima... Samo na mom spisku za pomoć je bar stotinu starica i još više staraca. Ne traže mnogo: šporet, brašno, koju kokošku, lekove... Do Novog Pazara ne mogu da odu, niti ima ko da ih povede. Neki su zbog bezazlenih oboljenja očiju ostali slepi, neki žive sa polomljenim kukovima, neki će, pošto do njihovih kuća još nije došla struja, umreti u mraku - priča Muratović.
U Janči podno Golije, u maloj kućici pokrivenoj trulim salonitom, živi 87-godišnja Kimeta Grišević, nije imala poroda, muž joj je davno preminuo i nema nikakva primanja.
- Živim ovako duže od dve decenije, da nije pomoći komšija davno bih umrla od gladi. Kupe mi brašna, ulja, šećera i soli, nekada i lekove. Nedavno sam dobila i nešto drva koja moram sama da iscepam i pre prvih kiša osušim za zimu - priča Kimeta.
- Odmah bih potpisala da umrem, tiho u snu, samo da ne padnem na postelju i da se ovako sama i bez ikoga svog ne mučim.
Dom ili smrt
Humanitarac Hido Muratović smatra da bi za sve ljude iz ovog kraja najbolje bilo da država izgradi neki veliki dom i sve ih zbrine na jednom mestu.
- Znam da je to teško izvodljivo i za državu neisplativo, možda neko u Beogradu smatra da je bolje sačekati da svi poumiru, pa da se problem tako reši - ističe Muratović.
Olga Mihajlović i Miljojka Aksentijević žive same na Rogozni, 81-godišnja Olga u zabitom Dragočevu, 79-godišnja Miljojka u još zabitijem Žunjeviću. Olga ima ćerku u Kragujevcu, Miljojka sina u Kraljevu. Dođu jednom ili dva puta godišnje, rasplaču ih i opet odu.
- Ćerka mi je samohrana majka, jedva prehranjuje sebe i dete, pati zbog mene, ali ne može da mi pomogne. Htela je da me vodi u Kragujevac u svoju podstanarsku sobu, ali ja nisam želela sa mog praga, kakva god da je, moja je - priča Olga Mihajlović.
- Sama sečem drva i dovlačim ih iz šume, mesim hleb i okopavam mali vrt. Imam i nekoliko kokošaka. Pomažu mi povremeno rođaci i komšije. Najteže je noću. Dešavalo se i da se probudim i vidim zmiju kako šeta po sobi, posle do jutra ne smem da zaspim - priča Olga.
- U mom selu, nekada najvećem na Rogozni, više nema žive duše. Mogu vukovi i medvedi da me udave, a da niko ne čuje. Tako je na celoj planini, mladi su otišli, a moji vršnjaci poumirali. Da nije humanitarca Hida Muratovića i pokojeg drvoseče, umrla bih gladna - priča Miljojka.
Zelje i pečurke
Slično živi i 75-godišnja Hankija Ramović iz Svračića kod Tutina. Sva imovina su joj oronuli kućerak od drveta i jedna mačka, nema ni vodu, ni struju....
- Leti berem pečurke i šipurak da bih nekako pregurala zimu, leti je malo lakše, naberem zelja i napravim pitu koja mi potraje nekoliko dana. Preživljavam uz pomoć komšija - kaže Hankija i objašnjava nam da je mnogo puta bila bolesna, ali da nikada nije mogla da ode do lekara.
U Boljarima na Pešteru, gde živa u termometru zimi često pada i na minus 40 osmu deceniju života privodi kraju Milka Kuč koja takođe nema porodicu, niti bilo kakva primanja.
- Sve je u božjim rukama, zasad nekako preživljavam, pomažu mi rođaci iz Kragujevca i komšije, takođe starci. Dobijala sam i neke donacije. Mnogo puta poželela sam da se sve okonča, ali o tome ne odlučujem ja već onaj odozgo - jada se starica Milka i kaže da ima i onih kojima je gore nego njoj.
Dug za struju
U Sebečevu kod Novog Pazara živi sama i 68-godišnja Muhra Hadrović odavno su joj otkazala oba kuka, teško se kreće i na štakama mora da se izbori za bar po jedan obrok dnevno. Za lekove i operaciju kukova nema novca.
- Porodicu nemam, od države ne dobijam nikakvu pomoć, da radim ne mogu. Čeka me težak i neizvestan kraj - priča Muhra. - Dolazili su nedavno "iz opštine" da mi isključe struju, iako koristim samo dve sijalice i mali televizor nakupilo se duga koji nemam od čega da platim. Sažalili su se, ali su rekli da će ponovo doći, bojim se ostaću u mraku.
