Ovo se bez suza ne može ispričati
"Bez suza se to ne može ispričati. To je bila velika tuga. Naježim se i sada kada se setim", kaže Ivanka Kovačević, žiteljka Sremske Rače. Pre 20 godina, ona i mnogi meštani tog malog vojvođanskog sela potrčali su podno mosta da pomognu nevoljnicima kojima je to bila poslednja trasa do spasa, bega od "Oluje" koja je iz kuća proterala više od 200.000 Srba iz Krajine.
- Nas je u selu ovde vrlo malo žitelja, ali smo se sakupili. Pekli smo lepinjice, krofne, donosili vode, mleko deci, ko je šta imao - dodaje ova 44-godišnjakinja.
Dve decenije kasnije ponovo se našla podno mosta. Vodila je za ruku maloletnog sina, hodala u koloni koja se protegla čitavim selom kako bi stigla do mosta i stala na mesto gde je poslednji put dočekivala tugu, bol, nesreću, suze, duše iznemogle od puta, izbezumljene od pomisli na budućnost. Sada je tu jer se prvi put obeležava Dan sećanja na stradanje i progon Srba. Dovela je i sina, kaže, da se ne zaboravi.
- To što se dogodilo ne sme da se zaboravi, i neće. Sinu pričam o svemu što se tih dana dešavalo, i on je već veliki pa razume - dodaje ona.
Mora da se pamti
U Sremsku Raču došli su i Srbi sa Kosova i Metohije.
- Na ovom mestu se desila jedna velika tragedija koju nikako ne bi trebalo slaviti. To je bio zločin i mi ćemo ovaj zločin uvek pamtiti. Za nas će to uvek biti jedna velika opomena, da narod sa jednog prostora može biti očišćen vrlo jednostavno i lako ukoliko previše veruje ljudima sa kojima živi - kazao je Aleksandar Jablanović, predsednik Srpske liste.
Smilja Lešić je takođe u utorak koračala u koloni. Nosila je u rukama sveću i čekala da počne služenje parastosa posvećeno onima koji su izgubili živote bežeći u "Oluji" ili braneći kućni prag posle nje.
- Došla sam jer sam i pre dve decenije bila ovde. Dolazili smo kod njih i donosili hranu - dodala je, prisećajući se i svoje i tuge izbeglica.
Dobro je znala kakvu ranu pravi pozdrav sa kućnim pragom, jer je i sama bežala 1992. godine iz Cazina. Odlazeći zauvek, a potajno se nadajući da će sve da se vrati na staro.
- Podelili smo sa njima njihovu žalost, i koliko smo mogli, pomogli smo. A oni neutešni. U kolonama plaču, jecaju, ne znaju kuda idu... - priča ova 62-godišnjakinja.
- Muke su to bile silne - dodaje Cvijeta Petrović, odmahujući rukom, kao da tera tu nesreću od sebe.
Došli su na mesto izabrano da se na njemu prvi put službeno obeleži Dan sećanja. Prvi put pred njima govorio je premijer Aleksandar Vučić i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik.
Njih dvojica sreli su se na sredini mosta kod Sremske Rače i spustili vence u reku Savu u znak sećanja na sve postradale Srbe. Ivanka, Smilja i Cvijeta su se prekrstile i obrisale suze.
- Slava im!
Stajale su mirno dok se intonirala himna, a potom pripalile sveće.
Te večeri nije bilo ni kiše, ni daška vetra. Ali su nad nekoliko hiljada ljudi sevali gromovi sećanja. Probadali su mnoga srca, koja ni ovog puta nisu izdržala. Pustili su suzu, jer se bez suza ovo ne može ispričati.
Pročitajte još:
* Čepurin: Svi dobro znaju ko je organizovao Oluju
* Devojka iz kolone: Očekivali smo kišu, Oluju nismo mogli ni zamisliti
* Galbrajt priznao: SAD je dala dozvolu Hrvatskoj za "Oluju"
* "Genocid nad Srbima još traje: I dalje prebrojavamo svoje mrtve"
