Mrtva trka sa graditeljima zida (1): Cunami izbeglica na granici
Najava izgradnje i prvi temelji granične ograde u Mađarskoj nisu zaustavili talas migranata koji iz Centralne Azije i Bliskog istoka od aprila stižu u Suboticu, obližnje Hajdukovo, Horgoš i Kanjižu.
Kao da krijumčari koriste poslednji sekund dok mađarske vlasti ne sprovedu odluku koju su izglasali u Parlamentu i izbeglica je sve više. Većina se zadržava samo na dan, a noću ih "organizatori" prebacuju preko granice u EU. U zavisnosti od dogovora nastavljaju dalje kombijima i automobilima, a oni koji su bežeći od rata i terora ostali bez poslednje pare nastavljaju peške kroz Srbiju i Mađarsku. Aplikacija "gugl maps" poslednja je vodilja za bolje sutra.
- Sinoć je u ovom parku bilo najmanje 200 ljudi. Kao poplava. Odjednom su se pojavili, nešto pričaju, vrte se okolo. Ne znamo šta se dešava. Ali, kako je pao mrak pojavili su se autobusi i automobili, pokupili ih i na put. Sigurno pravac - Mađarska. Šta se ovo dešava, ne znam, ali nije dobro - kaže radnik poslastičarnice.
Pročitajte još:
* "Zid neće rešiti problem imigranata, a pomoći će krijumčarima"
S decom u parku
Njegova radnja nalazi se kraj autobuskog stajališta u Kanjiži, na ivici parka u koji svaki dan stižu izbeglice. On ih tretira kao i sve goste, ali nije nam otkrio kako se sporazumevaju oko cene.
Od mnoštva ljudi u parku ne vidi se zelena površina. Iznemogli, neki sa rancem, a neki sa kesom podvijenom pod sebe, sklupčali su se na travi da uhvate komad sna. Oni srećniji su uspeli da se domognu klupe. Kao i da se u ovoj muci zna red, tu su se smestile porodice sa malom decom.
Mališani su se priljubili uz roditelje. Za druge, park je bio premali. Pod sebe su stavili džempere i jakne i legli na trotoar. Delovali su umorno, pomalo uplašeno, gledali su u asfalt i čekali.
Molitva u srpskoj crkvi
Odmah iza parka je pravoslavna crkva Svetog Arhangela Gavrila. Od porodice sveštenika izbeglice iz Azije zatraže vodu ili da napune mobilni telefon. Nekoliko njih je ulazilo u crkvu da se prekrsti i pomoli. Jednom prilikom, supruga sveštenika zatekla je dvojicu kako spavaju u ulazu crkve. Obojica invalidi. Jedan na štakama, drugi sav u ranama.
- Ima nas 80 u grupi, danima putujemo - priča 24- godišnji Saba Ismornig. Rodom je iz Hasaka u Siriji, gde je živeo s porodicom dok zbog rata i razaranja njih desetoro nije završilo u jednoj sobi motela. Očigledno im je cilj - Zapad. Jer na putu do Srbije prošli su Bugarsku i Grčku, članice EU, ali tamo nisu tražili azil.
Na kraju svake rečenice pomalo se osmehne. On je pijanista, a studirao je italijanski jezik.
- Idem da tražim bolje da bih mogao mojima da pomognem. Ljudi u Srbiji su prema nama ljubazni i ako bih dobio posao ovde, ostao bih - kaže Saba.
Do Srbije su stigli tako što se njegov brat dogovorio i platio nekim ljudima, ali ne želi da govori kome i koliko.
I svi kafići u okolini su krcati. U obližnjoj "Veneciji" tihe zvuke muzike prekida glasno zvono vibera. Momak u kariranoj plavoj košulji nešto brzo i glasno govori. Drugi ga gledaju kao da čekaju neki signal. Ali, spustio je svoj novi model telefona i ništa nije progovorio. Sve stolove su zauzeli muškarci. Kada su došli na red poručili su vodu i kafu. Među njima su inženjeri, profesori, sede satima, vrteći po ekranima ajfonova, ajpedova...
Zabranjeno fotografisanje
Kada su i nas poslužili u kafiću, učinilo nam se da smo jedini koji su dobili i račun. Konobarica pomalo nervozno upozorava da je "zabranjeno fotografisanje u kafiću".
- Priča se da ih deru u kafićima, da im naplaćuju i sedenje - dobacuje nam mladić kada smo ulicama Kanjiže krenuli da porazgovaramo s meštanima.
- U aprilu je počelo. Prelazili su granicu usred belog dana, nisu čekali noć. U ovom pograničnom delu uvek je tako, ali ovo je sada masovno. Izgleda da im je najbolji prelaz pored Tise, jer tu granične termovizijske kamere ne mogu da ih snime - priča nam ovaj
meštanin i kao i svi insistira da mu se ime ne spominje.
Razumevanje meštana
Svi meštani dobro razumeju nesreću u kojoj se nalaze izbeglice, ali različito reaguju na to što su se zaustavili u njihovom gradu.
- Vidite ovaj mali park? Tri nedelje svaki dan čistimo, a stalno su prljave klupe, okolo razbacane flaše i kese. Ne znam šta znači taj zid i da li će to promeniti stvari. Ali, svaki dan je ovako i sve ih je više - priča žitelj Kanjiže i silazi sa bicikla da ne naleti na nekog kraj parka.
- Kada izađete iz Kanjiže, pred skretanje za Martonoš videćete utaban put. Eto toliko ih je prošlo. I čim uđu u Mađarsku traže azil. A, ta ograda što je dižu neće nikako uticati na nas, ni na Evropsku uniju. Naći će neku alternativu, ići će preko Hrvatske i Rumunije na Zapad - pokazuje nam put.
Do parka su se dovezli taksisti. Počeli su pregovori. Ubrzo su dva taksi vozila krenula u drsku vožnju do Horgoša. Preticali su sve dok putnike sa rančevima nisu istovarili na stajalištu preko puta policijske stanice vojvođanskog mesta uspavanog od upeklog sunca. U horgoško podne čuo se samo zvuk vetra, od kojeg je bio tiši hod muškraca pokraj kuća, kroz aleju lipa Železničke ulice.
Nevoljnici su nastavili preko pruge, sve do Ulice Tišine. To je poslednja staza koja ih deli od mađarskih šuma. Predvodnik grupe zastajući kraj napola zrelih redova petrovača, baca pogled na mapu na telefonu i donosi odluku da se ide desno. Pozdravili su se sa nama i nastavili, kako veruju, u budućnost.
Izgubio sve
- Uglavnom smo svi iz Sirije, a ima ih i nekoliko iz Iraka. Imamo problem sa Islamskom državom. Putovali smo preko Turske, Bugarske i sada ćemo dalje. Svi znaju zašto smo došli. Nikada ne bih napustio moju zemlju, tamo sam imao posao, studirao, tamo mi je porodica, ali tamo više nema života - priča Saba.
