Bolje pod šatorom nego u izbeglištvu
Sa puta se nisu videli šatori UNHCR-a. Tek kada je iza načičkanog drveća istrčao mladić da podigne rampu sklepanu od debala, shvatili smo da se nalazimo ispred kampa u selu Žač kod Osojana na Kosovu, gde više od mesec dana žive ljudi koji sa životom više nisu imali kud i posle 11 godina se vratili u svoje rodno mesto.
- Ko ste vi? Sa novinarima neću da pričam - rekao je Veljko Komatović (31) podižući improvizovanu rampu.
Neprestano mu zvoni telefon. Pre nego li se javi uživa u melodiji rodnog kraja. Zovu prijatelji i rođaci. Njihov kamp je tokom noći kamenovan. Nije prvi put, a od susreta sa ekipom "Vesti" ni poslednji. Proneo se glas i da su se uplašili i otišli.
- Ostajemo ovde. Konačno smo kod kuće i ne idemo nikud. Jesu nas gađali kamenjem, ali nas nisu uplašili - priča Nebojša Drljević (46), stolar po zanimanju, koji je te 1999. godine iz rodnog Žača otišao u selo Azanja u Šumadiji.
Radio je u fabrici "Goša" u Smederevskoj Palanci, sve dok nije, kako kaže, propala.
- Svi su nam obećavali da ćemo se vratiti. Svi su nam govorili danas, sutra. Ej, 11 godina je prošlo! Kada smo videli da od toga nema ništa, sami smo se organizovali i došli.
Po cenu da niko ne stane iza nas. Od UNHCR-a smo dobili šatore i hranu. Imali smo velikih problema sa vodom, ali evo iz Visokih Dečana i Gračanice nam dopremaju balone. Dali su nam i prekrivače za krevete. Tražili smo struju. Sada postavljaju bandere, pa ćemo videti - kaže Nebojša.
U nekoliko šatora na imanju porodice Komatović 20 glava sada čeka bolji život. Čim se skuće, za njima će doći i žene i deca.
Od prizemlja porušene kuće napravili su kuhinjicu, podložili šporet na kome kuvaju hranu. Ponekad sede u čađavoj prostoriji i razmenjuju uspomene i nade - da će ponovo gazdovati svojim imanjima. Kupatila nema. Kupaju se jednom nedeljno. Ali, im, kažu, ne smeta ništa. Bogato zelenilo i fantastični pejzaži područje opštine Osojani čine idiličnim.
Svako bi poželeo ovde da se skući. Nebojša upire prst ka kući. Malo iznad kampa.
- Bila je nova. Lepa. A, evo pogledaj sada - dodaje on.
Povratnici dobrodošlicu nisu očekivali, ali se nisu ni nadali da će nekadašnje komšije posrnuti kamenicama na njihov kamp.
Nije mogao više u izbeglištvu
Konačno je počeo da govori - pa, nijednu travku nije zaboravio.
|
- Kasno uveče smo čuli udarce u šatore i izašli napolje. Policijska patrola je bila u prolazu, pa sam im dao signal baterijskom lampom. Brzo su reagovali - kaže Nebojša.
Posle kamenovanja povratničkog kampa četiri porodice su odustale od čekanja.
- Rođen sam ovde i znam Albance koji su osamdesetih kupili imanje i doselili se ovde. Prihvatili smo ih, davali deci mleko dok su pravili kuće. Nismo imali nikakvih problema do rata. I ne znam šta je sada u pitanju, da li im smeta naš povratak - kaže on.
Žač je pre te nesretne 1999. godine bio većinski srpsko selo. Upravo zbog dobrokomšijskih odnosa Nebojša je siguran da niko od njegovih komšija nije palio kuće koje su napustili, niti sada želi da im nanese zlo.
- Ne znam ni ko nam je srušio i palio kuće. Ne mogu na pravdi boga nikog da optužim. Siguran sam da starosedeoci nisu napravili štetu srpskim porodicama. Nismo imali sa njima neke svađe, a mi smo čuvali njihove. To su neki drugi - zaključuje Nebojša.
Kao i na svim tablama i na ulazu u Žač natpis je dvojezični samo što je neko srpski prežvrljao.
Monika spasla kamp
Kada su nas napali ona je zalajala, i pojurila, a napadači su, verovatno, pomislili da je puštena i pobegli glavom bez obzira. Ona je naš heroj - priča Nebojša Drljević. |
- Vrlo je opasna. Dobili smo je od jednog drugara iz Osojana. Opasna je šarplaninka. Monika nas svakodnevno čuva i brani.
