Kako je umro Nikola Kavaja
Nikodije Mitrović iz Beograda danas ima 87 godina, a kao da je proživeo tri života. U toku Drugog svetskog rata kao 16-godišnji dečak stigao je u koncentracioni logor Dahau gde je bio u grupi od 20 vršnjaka. U Dahau je stigao iz radnog logora u Beču gde ga je poslao Gestapo posle hapšenja u Beogradu. Oslobađanje logora Dahau 29. aprila 1945. godine, u kome je boravio od jeseni 1944. godine dočekao je bolestan i težak svega 33 kilograma.
Posle lečenja u američkoj bolnici prebačen je u Trst i posle toga u Ljubljanu 1945. godine. Tadašnji general jugoslovenske vojske Arso Jovanović je uzeo na ruke Nikodija Mitrovića i rekao da je on preživelo srpsko dete i da je on "naša budućnost".
Dolaskom na slobodu i u Beograd za njega nisu prestale muke, nego su nastavljene. Upisao se na partizanski kurs da bi završio srednju školu, ali kako nije bio partizansko dete isključili su ga sa kursa. U Beogradu je 1947. godine uhapšen pod optužbom da je sarađivao sa četnicima Draže Mihailovića i, iako je tada bio dete, osuđen je na tri godine robije i dve godine gubitka građanskih prava. Posle muka u zatvoru Zabela u Požarevcu, on je 1950. godine izašao na slobodu i dobio poziv za regrutaciju i to opet po kazni - u disciplinsku jedinicu. Tada je Nikodije Mitrović rešio da beži iz Jugoslavije i 1950. godine otisnuo se u svet da bi stigao do Kanade, čiji je danas državljanin i penzioner.
Prašak za sećanja
I danas nerado govori o detaljima boravka i mučenja u jugoslovenskim zatvorima.
- Ja sam bio u zatvoru krajem 1946. i tokom 1947. godine i ta godina i po dana izbrisana mi je iz pamćenja, i to ne samo meni, nego i svima koji su tada bili u zatvoru. Godinu i po dana ne pamtim šta je bilo sa mnom, niti da li sam suđen, ni koliko sam osuđen, ni u kojim zatvorima sam bio. Tek sam počeo da pamtim 1948. godinu kad sam već bio u Zabeli u zatvoru u Požarevcu. Sećam se odlično svega pre i posle toga. Davali su nam neki prašak koji su stavljali u brašno i on nam je trovao mozak da ne pamtimo ništa.
- Da mi nije bilo majke i mlađeg brata Ilije, ja ne bih verovao da je sve to tako bilo sa mnom i šta se sve dešavalo. Imao sam priliku da razgovaram sa Titovim narodnim herojem Stevanom Opačićem, koji je ima 93 ili 94 godine i živi u Beogradu. On je bio tada šef Ozne, i on mi je rekao da se seća tog perioda kada su svim zatvorenicima davali prašak koji je izmislio navodno neki ruski lekar.
Promena imena
Kad je Nikodije stigao u Kanadu, brzo je uspeo da se snađe, školuje i zaposli, ali nikada nije prestao da mrzi komuniste i koristio je svaku mogućnost da govori protiv njih. Zbog toga je tri puta na njega pokušan atentat. Da bi sačuvao glavu morao je da menja ime i prezime i tako je u Kanadi postao Nik Martel. Međutim, ni kao takav nije imao mira od progonitelja pa je pobegao u Ameriku.
- U Kanadi sam radio u sudu kao prevodilac i tumač, ali u Americi nije bilo toliko posla za prevodioca za naš jezik. Ja sam službeniku FBI, za koga sam mislio da je pravnik, rekao da sam bio angažovan u fudbalu. To je bilo vreme profesionalne lige Amerike kada su igrali Pele, Bekenbauer, Bogićević i drugi i oni mi srede da budem delegat te fudbalske lige i svakog vikenda putovao sam u neki drugi grad da prisustvujem utakmici i šaljem izveštaj. Dobio sam američki pasoš na ime Mark Novak i za moje angažovanje plaćali su mi 100 dolara po utakmici, avionske troškove i 250 dolara sedmično za život, to je 1.000 dolara mesečno. Zahvaljujući tome što sam svakog vikenda bio u drugom gradu, nisu me pronašli, jer su me tražili nekoliko puta u Vašingtonu, Njujorku i Feniksu po srpskim kafanama interesujući se za Nikodija i onda mi je jasno ko su i šta su hteli. I tako sam preživeo sve te godine u Americi. Nisam smeo da idem u Jugoslaviju sve do 1990. godine, do utakmice Crvena zvezda - Bajern gde sam bio delegat FIFA.
Između Evrope i Amerike
- Živim u Stokholmu, u Švedskoj, sa drugom ženom, koja je unuka brata vojvode Petra Bojovića. Ona je bila bolničarka kada sam je upoznao i trudi se oko mene, brine o lekovima, često putuje sa mnom. Prošlu zimu smo proveli na Kanarskim ostrvima. Svakih šest meseci idem u Kanadu i budem dve-tri nedelje sa decom, kao i zbog doktora i lekova, jer tamo sve to imam besplatno, tu sam zaradio penziju. Svaku zimu provedem u Arizoni, u gradu Feniksu. Da me ne boli kičma što su me pretukli 1946. i 1947. godine, kada su mi dva kičmena pršljena zdrobljena. Nijedan lekar nije smeo da mi
operiše kičmu i celog života me bole leđa.
Devojčica iz Bosne
- Kada je bio rat u Bosni, u Americi su osnovali organizaciju za pomoć deci koja su ostala bez roditelja i tražili su samo jedan dolar dnevno za tu decu. Ja sam se prijavio i 15 godina sam preko te organizacije slao novac detetu i majci u Rogatici. Svakih šest meseci neko je išao i nosio taj novac, bile su to naše žene koje su rođene u Americi i govore srpski pa su nosile i delile novac po kućama. Zvali su i mene da nosim taj novac, ali ja još nisam smeo da se vraćam. Kasnije sam uspostavio kontakt sa tom ženom koja je u Sarajevu radila kao kelnerica i jedne noći jedan komšija musliman je došao i ubio joj muža. Devojčica je tada imala samo četiri godine i sakrila se pod krevet. Posle tog događaja dete je zanemelo od straha i šoka i nije moglo da govori sve dok nije pošlo u školu. Majka mi je slala i fotografiju deteta koje se zove Marta Gluhović. Kada sam saznao kada je ona rođena, ja sam se zaprepastio! Okrenuo sam se, pogledao u nebo, prekrstio se i kazao: "Verovao ili ne verovao, ipak ima Boga!" To dete je rođeno 8. marta kada sam i ja rođen!
Knjiga istine
- Sada idem u Beograd da završim svoj roman, priču o svom životu. Knjigu ću nazvati "Istina" i navešću sva imena onih koje sam zapamtio. Urađeno je dosta na toj knjizi a kada će biti gotova, ne znam. Na knjizi ne treba da zaradim ni jedan dinar, ali bih hteo da ostavim našoj deci istinu o onome šta su radili srpski komunisti. Jer mi Srbi smo jedina nacija na svetu gde masovno ubijamo jedni druge - iz političkih razloga!
Neka sudbina
"Interesantno ja da smo 8. marta rođeni ja, moja majka i moja mlađa ćerka Vesna a 4. oktobra rođeni su moj mlađi brat, pokojni Ilija, moja starija ćerka Nada i sin moje mlađe kćerke koja živi u Torontu".
- Grupa od 200 Hrvata Pavelićevih vojnika je u Drugom svetskom ratu otišla u Rusiju da se bore s Nemcima protiv Rusa. Među njima je bio i stric Stipe Mesića, poslednjeg predsednika Jugoslavije. Njegov stric je zarobljen u Rusiji gde je bio 10 godina i kad se vratio, Stipe Mesić je već bio neko i nešto, i ni jedan od tih ustaša nije završio u zatvoru, nego su im čak dali i penzije. Ni jednog Hrvata civila nisu ubili Hrvati, pa ni jednog ustašu nisu osudili. A Srbi ni jednom svome zarobljeniku nisu dali ništa.
Imam knjigu koju je odštampao časopis "Pogledi" iz Kragujevca u kojoj je navedeno 150.000 imena Srba koje su partizani pobili u toku godinu dana, 1944. i 1945. godine. Navedeni su imena sela i mesta, uglavnom su to žene i deca koji su zatrpani u nekim rupama. I danas ove, takozvane demokratske vlasti, obećavaju da će dozvoliti unucima da iskopaju te kosti da ih sahrane kako treba, ali od toga nema ništa. To govori šta su Srbi radili Srbima.
Bez lične karte
- Nikolu Kavaju, atentatora na Tita, lično sam upoznao tek kad se vratio u Beograd, a dok je bio u zatvoru u Americi više puta smo telefonom razgovarali. Kavajin brat je imao sina koji je bio poručnik Jugoslovenske vojske i imao je stan na Novom Beogradu. Kada su Amerikanci pustili iz zatvora Nikolu Kavaju, pokušali su da ga vrate u Jugoslaviju. Odveli su ga u London i sa lisicama na rukama hteli da ga uvedu u Jatov avion. Pilot cele noći nije smeo da poleti, jer su mu u Beogradu rekli da ga ne sme primiti u avion. Kavaju su vratili u Ameriku ponovo u zatvor i posle dva-tri meseca ponovo su pokušali da ga vrate u Jugoslaviju, odveli su ga u Atinu i obukli ga u odeću stjuarda i tako je ušao u Beograd. Pratila su ga dvojica američkih policajaca koji su poreklom Srbi i odveli ga na adresu njegovog sinovca. On je prijavio da mu je došao stric i Nikola Kavaja je dve-tri godine proveo u Beogradu. Svi su znali ko je on ali mu nisu dozvolili da legalizuje svoj boravak, jer mu nisu dali ličnu kartu. Više puta se pisalo o njemu a bio je čak i na televiziji, ali zvanično nikad nije bio u Srbiji. On je išao u Sarajevo i dobio pasoš od Radovana Karadžića da bi mogao da putuje u Zagreb da podiže penziju. U američkim zatvorima ukoliko radiš, dobijaš platu i on je skupio oko 40.000 dolara i to je bila ta penzija koju su mu slali preko Zagreba, a ne preko Beograda. On je morao svakog meseca iz Bosne da ide u Zagreb da podigne penziju. U to vreme u Beogradu je na vlasti bio Vuk Drašković i on mu je dao stan u Dušanovoj ulici.
- Nikolu Kavaju su na kraju otrovali 2008. godine. Hranio se u jednom beogradskom restoranu. U poslednje vreme počeo je da pije i svi su znali da on tokom večere popije prilično. Taj put je popio dve-tri čaše, to pričaju njegovi prijatelji, odjednom je počeo da se žali da mu nije dobro, da mu je muka. Kada su ga doveli, već u stanu počeo je da se hladi. Bio je otrovan! Sigurno je kelner u njegovu rakiju ćušnuo nešto. Njegova želja je uvek bila da ga sahrane na Lovćenu, on je Crnogorac iz Peći, i Vuk Drašković je sredio da ga mrtvačka kola odvezu na Lovćen i tamo je sahranjen. To je platio Vuk Drašković.
