Povratak na Kosovo (3): Stara kuća zauvek u srcu
Ova kuća je zapaljena 17. marta 2004. godine. Bila je veća za još jedan sprat i šira za jedno metar i po. To je bila stara kuća u kojoj su živeli svi moji, i uspomena na nju nikako ne može da izađe iz mog sećanja, pričao je Ljubiša Jevtić, uvodeći nas u dnevnu sobu svoje nove kuće obnovljene u Prizrenu.
Seća se i kako su u Potkaljaji pre 1999. godine živele samo srpske porodice i to, kako pojašnjava, kao jedna porodica.
Obnova crkve
Protiv razgovora u Briselu
- Stvari se ovde sporo rešavaju. Mišljenja sam da ne treba voditi razgovore u Briselu. Te razgovore ćemo da vodimo ovde na Brezovici, u Prištini, u Kraljevu. Verujem da možemo lako da se sporazumemo jer ima mnogo prostora za brže rešavanje problema.
- Albanci su zapalili i crkve, Bogosloviju... I kakav li se apsurd desio da to što su uradili moraju da obnove, da naprave nove kuće tim Srbima, da obnove Crkvu Svetog Đorđa i sve druge. Da je malo pameti bilo, ne bi to radili, ali neko je to dopustio. Sve ove kuće koje vidite su napravljene novcem britanske vlade. Došlo je vreme da nam Britanci koji su nas bombardovali sada prave kuće - zaključuje sležući ramenima.
Supruga Snežana i on odnedavno ponovo žive u svom rodnom Prizrenu.
- To je u genima ljudi. Pečalbari idu u Australiju i Ameriku, rade ceo život. Idu za boljim životom, ali se na kraju svog životnog veka vraćaju kraju odakle potiču da bi tu završili. To je i naša biologija. Vratili smo se jer sam rođen ovde, tu sam porastao, živeo i radio i sa Albancima i sa Turcima - kaže Ljubiša.
Žal za dobrim životom
Vreme je pokazalo da smo mogli zajedno da živimo i dodaje:
- Ovde smo dobro živeli. Većina Prizrenaca je znala da govori i albanski, turski pogotovo. I mnogima je taj jezik, ma koliko bio odbojan, spasao život.
Ljubiša ima 50 godina, i sa životnim iskustvom koje je stekao tokom izbegličkog života u Kraljevu zaključuje - posle svakog rata u istoriji, uvek se podvuče crta.
- Prošlo je 15 godina. Mi smo rođeni u vreme kada su već 200 godina postojali neki ciljevi, i desilo se baš da se to prelomi na našim leđima. Demonstracija je bilo i 1971. i 1981, a srpski narod na Kosovu i Metohiji je uvek bio u jednoj poziciji da se pita - šta će biti sutra? Možda je i dobro da pukne balon da se vidi šta je u njemu. Mislim da su se svi posle toga otreznili, i da je vreme da se okrenemo ka onim vrednostima koje su zajedničke za sve nas.
Snežana i Ljubiša zahvalni su što im je obnovljena kuća, ali da bi opstali moraju od nečega da žive. Za sada je to samo 8.500 dinara privremene nadoknade koju od države Srbije Snežana prima kao pomoć-priča Ljubiša.
Mladi otišli
Drugi problem jeste što nema uslova za život mladih.
- Sem Milice i nekoliko dece u selu Novake, nema mladosti, nema uslova za našu decu. Bio mi je sin koji ima 26 godina, ali nema s kim da izađe u grad, nema s kim da se druži. Ne možeš nikoga silom ovde da zadržiš. Moja želja je da se vrati ono malo suživota - ističe Ljubiša.
Supruga i on vreme provode družeći se sa komšijama, a voleli bi da ih se što više vrati.
Prizrenci su malo malodušan narod, dodaje kroz osmeh.
Nema posla
- Pune bašte, puni restorani, a niko ništa ne radi. Dokle će to da traje? Treba da živimo do svog rada. Moramo da nađemo nešto što nas spaja, a evro ne poznaje ni Srbina, ni Albanca - kaže Ljubiša.
- Treba im malo više da ih neko nagovara. Poručio bi im za početak da dođu da vide Prizren kakav jeste.
Ljubiša je razložno pričao o svemu što se dešavalo na Kosovu. Pitali smo ga i kako bi te dobre uslove stvorio kada bi na njih mogao da utiče.
- Situacija je slična i na Kosovu i u Srbiji, ljudima treba da se ponudi nešto da pored krova imaju egistenciju. Bilo bi dobro kad bi se ovi razgovori u Briselu skratili i ubrzali, pa kad bi dve vlade bez obzira na priznanje ili nepriznanje kapital uložile u nešto što je zajedničko, neku fabriku gde bi se zaposlili i Srbi povratnici i Albanci koji nemaju posla, pa i svi ostali. Ima prostora da se kroz rad nađe zajednički jezik. Samo rad može da nas spoji i tu neće biti nikakvih problema jer ovaj film koji smo prošli mislim da smo jasno videli kako izgleda.
Prizren mu danas izgleda kao Monako. Ali ta slika krije strašnu ekonomsku situaciju u kojoj ni za koga nema posla.
Ocu rulja slomila ruku
Ljubiša Jevtić uz duboke uzdahe priča o događajima 17. marta 2004, kad je u Potkaljaji ostalo desetoro Srba.
- Moj otac je bio jedini muškarac. Ovde je bio sa mojom majkom, a u drugim kućama bilo je još osam žena.
Živeli su kao u konc-logoru. Sve je bilo ograđeno, a ispred crkve Svetog Spasa je bila baza nemačkog Kfora. Tog 17. marta odjednom je rulja krenula ovamo, paleći sve redom. Mom ocu su slomili ruku, vodili ga na neko ispitivanje, a posle su svi stari bili smešteni u bazu Kfora, pa sam ih povukao u Kraljevo. Otac je umro odmah posle toga, majka neku godinu kasnije.
