Kako je kraljev bibliotekar spasao srpsku baštinu u ratu
Kada su se u jesen 1915. godine kralj, vlada i vojska povlačili ka jugu pod naletom švapskih osvajača zahvaljujući prisebnosti kralja Petra Prvog Karađorđevića i brizi za poslove koje mu je narod poverio, sticajem okolnosti Dobrosav Ružić, dvorski bibliotekar, senator u užičkom okrugu i bivši ministar prosvete, spasao je i sačuvao Miroslavljevo jevanđelje, najznačajniji spomenik srpske pismenosti iz 12. veka.
O ovom nedovoljno poznatom događaju, u stručnoj i drugoj javnosti, svedoči nedavno objavljena knjiga "Kraljev bibliotekar" Slobodana Radovića, magistra filoloških nauka i dugogodišnjeg upravnika užičke Narodne biblioteke, koju je objavila čačanska biblioteka "Vladislav Petković Dis" u okviru obeležavanja 100-godišnjice od početka Velikog rata i 160-godišnjice rođenja Dobrosava Ružića.
Slova u zlatu
Ružić, koji je rođen u Čačku i radio kao profesor gimnazije u Užicu, postao je čovek od velikog poverenja kralja Petra Prvog Karađorđevića i dvorski bibliotekar. Ružić je tako dobio zadatak da pri povlačenju pregleda jedan drveni sanduk, ponet iz dvora, pun dokumenata, papira i raznoraznih spisa.
U knjizi "Kraljev bibliotekar" navodi se da je Ružić 5. oktobra u Kruševcu otvorio sanduk i tada mu se učinilo da u njemu nema ništa posebno vredno.
Petnaest dana kasnije ponovo je otvorio sanduk i u njemu video mastilom ispisane listove. U prvom trenutku je pomislio da se radi o jevanđelju pisanom za bogoslužbene potrebe u vreme kneza Miloša, ali je prepoznao ornamente pisara Gligorija dijaka (đaka) i inicijale jevanđelja iz 12. veka, pisanog na pergamentu i ukrašenog stilizovanim minijaturama u boji i zlatu za humskog kneza Miroslava, brata Stefana Nemanje.
- Poznato je da je od povratka kralja Aleksandra iz Hilandara Miroslavljevo jevanđelje čuvano u dvoru, i da je tako bilo sve dok ubice kralja Aleksandra i kraljice Drage nisu u majskoj noći 1903. zatrli dinastiju Obrenovića, a arhivu ispreturali i razbacali. Ministar prosvete Ljubomir Stojanović doneo je odluku da se Miroslavljevo jevanđelje i Hilandarska povelja premeste iz dvorskog sefa u Narodnu biblioteku. Povelja je preneta, ali jevanđelje nije pronađeno. Usledila je žučna polemika u štampi, više puta je to pitanje pokrenuto i u Skupštini, ali bez rezultata. Tada se i Miroslavljevom jevanđelju gubi svaki trag! Neki su smatrali da je jevanđelje ukradeno i odneto u inostranstvo i da mu se nikada neće ući u trag, a upravnik nacionalne biblioteke Jovan Tomić neprestano je sumnjao na istoričara i bibliotekara Andru Gavrilovića, ni krivog ni dužnog.
Sigurne ruke
Već sutradan, svestan značaja knjige koja se našla u njegovim rukama, Dobrosav Ružić odlazi sa ćerkom Vidom, suprugom Miloša Crnjanskog, u zgradu gde je privremeno sedište vrhovne komande i predaje Miroslavljevo jevanđelje i pismo prestolonasledniku Aleksandru Karađorđeviću.
- Ja taj sanduk nisam gledao do pre neki dan, hteo sam da vidim ima li kakvih važnih stvari koje ne bi trebalo da dođu u neprijateljske ruke i na moje veliko iznenađenje naiđem na Miroslavljevo jevanđelje, koje mi je čast da Vam predam na čuvanje gde će biti sigurnije nego kod mene. Takva retkost i skupocenost mora biti u sigurnijim rukama - napisao je Ružić prestolonasledniku Aleksandru Karađorđeviću 19. oktobra 1915. godine.
U recenziji knjige magistar Marijana Matović je napisala da Ružiću pripada jedno od počasnih mesta u nacionalnoj istoriji i da je objavljivanjem ove knjige iskupljen nacionalni greh.
Pamćenje sveta
Miroslavljevo jevanđelje je najstariji i najlepši ćirilični spomenik. Napisano je takozvanom ustavnom ćirilicom i nastalo je po narudžbini zahumskog kneza Miroslava, brata velikog raškog župana Stefana Nemanje, najverovatnije u Kotoru oko 1185. godine za potrebe crkve Svetog Petra i Pavla u Bijelom Polju. Prilikom posete Hilandaru 1896. godine kralj Aleksandar Obrenović je darivao bratstvo manastira, a oni su mu uzvratili uzdarjem. Sava Hilandarac, jedan od najučenijih ljudi u manastiru, poklonio je kralju Miroslavljevo jevanđelje koje se danas čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, a jedan list u Publičnoj biblioteci u Sankt Peterburgu. Miroslavljevo jevanđelje Unesko je 2005. godine uvrstio u svoju biblioteku Pamćenje sveta, čime je postalo jedno od 120 najvrednijih dobara ljudske civilizacije, rame uz rame sa Geteovim rukopisima, Betovenovom "Devetom simfonijom", Gutenbergovom Biblijom, rukopisima Nikole Kopernika, feničanskim pismom, arhivom Nikole Tesle, filmovima braće Limijer...
Četvorica pouzdanih
Za vreme izgradnje hrama Svetog Đorđa na Oplencu, kralj Petar Prvi Karađorđević je dao punomoćDobrosavu Ružiću, članu Državnog saveta, Jovanu Tomiću, bibliotekaru Narodne biblioteke, dr Miloju Vasiću, docentu Univerziteta, i Iliji Đukanoviću, profesoru u Prvoj beogradskoj gimnaziji, da mogu obavljati sve pravne i druge poslove da bi se sagradila crkva na Oplencu, ali uz jednu vrlo bitnu klauzulu.
- Ugovori koje imenovana gospoda punomoćnici budu u Naše ime zaključili sa stručnjacima: preduzimačima građevina, stolarima, kamenarima, slikarima... o izradi pojedinih radova, i sa nabavljačima građe i drugih stvari potrebnih za ovu crkvu, vredeće za nas ako ih svi punomoćnici budu zajedno i saglasno zaključili i potpisali - napisao je kralj u dvoru 18. januara 1910. godine.
U zatvoru zbog uvrede
Dobrosav Ružić (1854-1918) studirao je filozofiju prirode u Cirihu, Minhenu, Lajpcigu i Jeni. Bio je oduševljen idejama Svetozara Markovića i zagovarao je darvinizam u Srbiji. Napisao je preko 200 književnih i naučnih dela, a u užičkoj gimnaziji napravio prvu prirodnjačku zbirku i kabinet za antropologiju. Zbog slobodoumnih ideja bio je u zatvoru nekoliko puta za vreme vladavine dinastije Obrenovića. Zbog kozerije "Ćeretanja po Beogradu" u kojoj je uvredio kralja Milana, završio je u zatvoru. Bio je ministar prosvete samo šest meseci i digao je ruke od ovog posla zbog prevelikog broja urgencija. Knez Pavle Karađorđević je o Dobrosavu Ružiću zapisao ovo: "Dobra je bio najčestitiji i najbolji čovek koga se iz prošlosti sećam." U užičkom Velikom parku sa suprugom Olgom podigao je česmu koja i danas postoji.
