Propale firme neće ni za džabe
Nekadašnji gigant "Vojin Popović" za proizvodnju i preradu ribe, sa fabrikom za izradu ćilima i tepiha, pao je u stečaj 2005. godine zbog duga od 100.000 evra, 6.000 radnika ostalo je bez posla, najnovija oprema je opljačkana, a stečajni upravnik uhapšen.
Kada je zbog duga od samo 100.000 evra 2005. godine Trgovinski sud u Kraljevu doneo neverovatnu odluku o stečaju novopazarske Holding kompanije "Vojin Popović", svi zaposleni, a u tom trenutku ih je bilo više od 1.000, bili su u šoku, jer je imovina ovog nekadašnjeg giganta i velikog izvoznika tada vredela oko 50 miliona evra.
Predsednik jedinstvenog sindikata u HK "Vojin Popović" Mesud Hasanović tvrdi da je sve unapred isplanirano.
- Bila je to dobro režirana sprega lokalnih tajkuna, beogradske mafije i nekih ljudi iz pravosuđa koji su želeli da naše fabrike, motele, lokale i atraktivno zemljište, vredne 50 miliona evra, dobiju za samo milion evra. Scenario je bio već viđen širom Srbije, nas radnike trebalo je najuriti na ulicu, a vredne pogone budzašto i uz dobru proviziju pokloniti novokomponovanim biznismenima - kaže Mesud Hasanović.
Vo za kilo mesa
"Stečaj firme bio je klasično podrivanje ekonomske moći države. Zamislite da domaćin kolje vola za kilo mesa. E, kod nas se baš to dogodilo, uništili su HK 'Vojin Popović', vredan 50 miliona evra, za dug od 100.000 evra. Samo u Raškoj oblasti na sličan način stradalo je još dvadesetak velikih firmi. Ne znam kako ćemo se kao zemlja oporaviti od te katastrofe koja nas je pod plaštom demokratije i evropeizacije snašla", naglašava Dejan Todorović.
Socijalni slučajevi
Jedan od sindikalnih aktivista i branilaca preduzeća, Dejan Todorović, objašnjava da radnici nisu dozvolili tadašnjem stečajnom upravniku, koji je kasnije uhapšen, da odmah, kako je bilo planirano, raskrčmi firmu.
- Borili smo se koliko smo mogli, pokušali da sprečimo otimačinu, štrajkovali u centru grada, išli u Beograd, stotine dana i noći proveli smo u blokiranim pogonima braneći ih od mafijaša koji su često na nas nasrtali oružjem ili su nam slali policiju, bili smo spremni i da svi letimo u vazduh... Nije vredelo. Kad smo shvatili da je opština nemoćna, a da Vlada Srbije neće da brani svoju imovinu, digli smo ruke i povukli se, potom je krenula opšta pljačka. Imali smo najveći ribnjak kalifornijske pastrmke u Evropi, supermodernu fabriku za preradu i fino pakovanje ribe, ogromnu klanicu i jednu od najvećih hladnjača u ovom kraju, raspolagali smo i najnovijom fabrikom za proizvodnju ćilima i tepiha, motelom na Pazarištu, desetinama lokala u Novom Pazaru i atraktivnim zemljištem... Čak 80 odsto naših proizvoda smo izvozili. Fabrika je danas ruina i u korovu, i zidovi su sečeni, a najnovija oprema završila je na otpadu kao staro gvožđe, ostala je još upravna zgrada, ponešto od hladnjače i vredno zemljište. Od države smo dobili neku crkavicu da preživimo i sada smo svi na tržištu rada, neki su u međuvremenu preminuli, retko ko se snašao, većina zaposlenih su socijalni slučajevi - kaže Todorović.
Režirani sunovrat HK "Vojin Popović" bio je najava propasti celokupne novopazarske privrede. Sličnu sudbinu doživeli su i zaposleni u Tekstilnom kombinatu Raška, Savremenoj konfekciji, Trikotaži Raška, Fabrici obuće Ras (koja je misteriozno zapaljena), Fabrici nameštaja... Više od 6.000 radnika preko noći našlo se na ulici. Od tada Novi Pazar grca u nevoljama, a čak 25.000 nezaposlenih traži neko zaposlenje sa malim izgledima da ga dobije.
Pročitajte još:
* Šešelj: Vučićeva vlast počiva na aferama
* Vlada Srbije: Hleb 46 dinara; pokretanje stečaja u 188 preduzeća
Bagatelna prodaja
- Ovako je uništavana privreda u celoj Srbiji, kada je sve pokradeno i razneto, kad više ne može da se pokrene proizvodnja. Agencija za privatizaciju nudi fabriku "Vojin Popović" i Tekstilni kombinat Raška na prodaju. "Vojin Popović" za samo milion evra, ali kupaca nema, ne javljaju se ni oni koji su režirali propast bivših giganata, nisu im više interesantni, ne mogu da ih preprodaju i zarade velike pare. Kombinat Raška podeljen je na 30 celina, svaka se nudi po bagatelnoj ceni, ali kupaca nema - ističe Mersiha Šećović, bivša radnica "Vojina Popovića", i naglašava da se na poslednji tender za privatizaciju ovog preduzeća javio samo Nedžad Dragolovčanin, biznismen iz Luksemburga i predsednik FK Novi Pazar.
Bivši radnik Savremene konfekcije Raška Ramiz Omerović kaže da je ranije bilo zainteresovanih kupaca, ali su oni na razne načine terani i odvraćani da ulože novac u novopazarska preduzeća.
I Čume bio u igri
Odmah posle stečaja kao zakupac tada još aktivnog ribnjaka na Pazarištu pojavila se firma Ljiljane Buhe, bivše supruge Ljubiše Buhe, poznatijeg kao Čume. Niko u Novom Pazaru nije znao otkud Čume među zakupcima, pretpostavlja se da su ga u posao uveli novopazarski prijatelji. Međutim, i on je brzo odustao.
- Nekome to nije odgovaralo. Da je na vreme izvršena privatizacija "Vojina Popovića", tekstilnog kompleksa i Fabrike obuće Ras, Novi Pazar bi danas mogao da nakrivi kapu. Ovako molimo Turke i Italijane da dođu i otvore neki pogon, država im za svako novootvoreno radno mesto nudi po 5.000 evra i opet niko ne dolazi - kaže Omerović.
Safet Krlić, vlasnik džins kompanije Kasaba, naglašava da je u Tekstilnom kombinatu Raška mogla da se organizuje proizvodnja teksas platna koje se svakodnevno u ogromnim količinama uvozi iz Turske, Pakistana, Indije i Italije, ali da ni u državi, niti u lokalnoj samoupravi za to nije bilo sluha.
- Da su pogoni, dok su još bili vitalni, po pristojnim cenama ponuđeni ovdašnjim proizvođačima džinsa, da se nije čekalo da propadnu, kupili bi ih mnogi od nas i na vreme bi u njima organizovali proizvodnju. Umesto da se uselimo u gotove fabrike i da država dobije lepe pare, mi smo milione evra ulagali u nove hale - kaže Krlić. - Sve je sada ruinirano i uništeno, mašine su zarđale, zgrade prokišnjavaju, država je izgubila bar 100 miliona evra, a hiljade radnika je ostalo na ulici.
Država dužna
Ibrahim Torbić, bivši radnik Trikotaže Raška, nada se da će se naći investitori da pokrenu proizvodnju.
"Država nam je ostala dužna još mnogo novca, borićemo se da dug nekako naplatimo, ali još više nam je stalo da, uprkos višegodišnjem uništavanju, bar nešto od naših giganata stane na noge, proradi i da se u novootvorenim pogonima zaposli jedan broj mlađih radnika. Optimisti smo, posebno kada su u pitanju ribnjak, fabrika ćilima i tepiha, klanica i hladnjača", naglašava Torbić.