U Novoj Varoši živi samo beda

Ponedeljkom je pazarni dan u Novoj Varoši, gradiću ispod planine Zlatar. Kako pre deset i sto pedeset godina, tako i danas - od ranog jutra iz okolnih sela put gradske pijace zapute se seljaci s kačicama sira i kajmaka, ili džakovima krompira, crnog luka i pasulja... I zauzmu svoje mesto na tezgama, ili pored tezgi. Ali, nije sve kao nekad na novovaroškoj pijaci. Nekad su se seljaci vraćali kući punih džepova, a danas se vraćaju puni gorčine, pa i tuge. Sve je, kažu, otišlo do đavola, i na pijaci i okolo pijace!

Otako su pre 18 godina nikle granične rampe prema Bosni i Crnoj Gori i zaustavljeni trgovački putevi prema Podgorici i Sarajevu, a tranzicioni vetar oduvao nekoliko lokalnih fabrika, ceo novovaroški kraj počeo je da tone u siromaštvo. Bor, bukva, sir, goveče, jagnje i krompir su ostajali kod kuće, a od kuće su počeli da odlaze mladi.

- Nikad teža vremena nisu bila. Nikad! Niti ima seljak, niti ima onaj u gradu. Jedino ima država. Jedino njoj raste guzica, svi drugi su na dijeti! - veli Marinko Mandić (30) iz sela Vilovi, koji je za četiri sata na pijaci prodao samo kilogram sira.

Nova Varoš

- Ma, slušaj i gledaj! Nas četvoro što vidiš prodali smo četiri kilograma sira za četiri sata. A nudimo kilogram našeg masnog sira za dva, dva i po evra... Pre deset godina duplo je vredeo! Nema, sve je propalo, svi smo propali - veli Marinko.

Pritislo je siromaštvo varošicu na padinama Zlatara, Javora i Murtenice. Isto je, kažu, i u obližnjem Prijepolju i Priboju, odnosno Limskoj dolini. Osim fabrike "Zlatarplast" u okolini Nove Varoši, sve su druge odavno nestale na talasima tranzicije. Oni koji su nešto radili danas ne rade ništa, oni koji nikad nisu radili, gube svaku nadu da će nekad imati neki pečat u radnoj knjižici. I čuveni hotel "Panaroma" na Zlataru je oronuo i pred zatvaranjem.

Velelepni motel "Jezero", pred koji su nekad svraćali beogradski i crnogorski autobusi, vozači davali pauzu od sat i malo više, danas je zatvoren.

Nova Varoš je grad iz koga mladi odlaze magistralom prema Beogradu ili Podgorici, malo stariji se vraćaju na sela, a najstariji ostaju da troše penzije. Oni su najspokojniji u gradu u kome, po nekim statistikama, u proseku žive najviši ljudi na Balkanu. A možda i najsiromašniji.

Novovaroški novinar Dragoljub Gagričić kaže da je današnja slika Nove Varoši ravna katastrofi:

- Apatija, beznađe, neodgovornost, politikanstvo, nerad... Sve to za posledicu ima opštu bežaniju sa ovih prostora. Ovde će još malo ostati samo šuma i šumari - kaže Gagričić i dodaje da ne zna nekog svršenog novovaroškog studenta koji se posle diplomiranja u Beogradu ili Novom Sadu vratio kući.

- Odavde ne odlazi samo onaj ko ne može! - zaključuje Gagričić.

Nismo u lokalnoj samoupravi tražili zvanične podatke o novovaroškom siromaštvu. Nekoliko starih prijatelja rekoše da za to nema potrebe jer se siromaštvo vidi golim okom na svakom koraku. Idite, rekoše uglas, na pijacu i sve ćete videti.

A na pijaci, pored nekoliko džakova krompira, sedi Sredoje Panić iz sela Radijevići. Ima, reče, 83 godine. Na glavi mu šajkača, u ruci drži stari kantar, a u grlu gorčina.

- Bolje je bilo kad su Turci uzimali seljaku jednu trećinu. Bolje je bilo i kad su i Titovi i Krcunovi posle rata uzimali polovinu, kad su otimali jedno prase, a drugo nam ostavljali. Ovo što nas je danas zadesilo nikad nije bilo. Niti imaš računicu da nešto gajiš i seješ, niti imaš računicu da nekome nešto prodaš... A nema kome ni da prodaš. Imale su tri zadruge, a sad nema nijedna. Bilo je i nekih nakupaca, išla je stoka prema Sarajevu i Podgodrici, ali zatvoriše granice, staviše rampe. Ostasmo kao u zatvoru! - veli Sredoje.

Kilogram provoklasnog krompira s planine Zlatar Sredoje je prodavao za 15 dinara, odnosno skoro sedam kilograma za evro. Malo dalje, Senad Gojak iz Prijepolja je prodavao jabuke. Kilogram - 20 dinara, a moglo je i šest kilograma za evro. Jabuke su bile iz njegovog voćnjaka, rumene "ajdare", koje u beogradskim marketima koštaju skoro jedan evro po kilogramu.

- Propast je ovaj posao, ali drugi nemam! Ceo dan stojim na mrazu i jedva prodam stotinak kilograma. To je oko dvadeset evra. Kad odbijem troškove prevoza, pijačninu, ostaje mi za cigare i kafu. Ali, bude sreće pa prodam i 200 kilograma. Onda ostane malo više! - s mukom će Senad, bivši radnik bivšeg prijepoljskog tekstilnog giganta "Ljubiša Miogdragović".

Milenko Stojić (62) iz novovaroškog sela Debelja prodavao je krompir i crni luk. Zakup tezge bio mu je preskup, pa je svoja dva džaka krompira i nekoliko drugih džakčića spustio na beton, u uglu pijace. Posle skoro sat i po prišla mu je jedna žena i kupila kilogram krompira. Dala mu je jednu metalnu novčanicu od 20 dinara. Milenko je stavio u džep, protrljao dlanove i dunuo u njih malo toplote.

- Nekad sam, sećam se, tovario dva konja i doterivao krompir na pijac. Sve bi otišlo za sat. A sad, vidiš, ne mogu za sat da prodam jedan kilogram. Sirotinja pusta na sve strane. Ne znam šta se ovo desi, ko nas ovako uništi, gde nestade narod, ko nas natera da bacamo krompir, da bacamo sir i prosipamo mleko... Nemam više kome ni jagnje ni tele da prodam. Onamad mogu komšiju spasli Cigani iz Šapca. Došli i kupili mu tele! - kazivao je Milenko.

I drhtao. Što od zime, što od nevolje. Još je pričao da ima deset hektara zemlje i hiljadu briga sa zemljom.  Ni manje varošice, ni više nevolja!