Ličke pesme čuva od zaborava
Krajišnik Nikola Dukić, na sebi svojstven način reklo bi se, ima životnu misiju - otima od zaborava ličke izvorne pesme. Peva potpuno "o svom trošku", jer kada snimi album kao honorar dobije 100-200 diskova od izdavačke kuće i to mu je sva zarada.
Nikola nema automobil, nema para ni za autobusku ili avionsku kartu. Izbeglica iz Like sa suprugom Rajkom stanuje kao podstanar u Zemunu, u tesnom jednosobnom stanu u koji je nagurao svoje bogatstvo - polovan nameštaj, porodične slike, albume i kasete, i tri ličke tamburice koje su za njega suvo zlato.
Nikola Dukić Ličanin uspeo je ipak da snimi četiri albuma sa ličkim izvornim pesmama, a stotinak pesama je i komponovao na svojoj ličkoj tamburici.
Zaradio nije ništa, ali makar Krajišnici njegove pesme slušaju i pevaju na svim kontinentima. Zemljaci mu pišu i zovu ga u Beč, Pariz, London, Čikago, Toronto, Sidnej, da im peva.
"Sedi u auto i dođi, ukrcaj se na brod ili avion, budi naš gost, dočekaćemo te kao najrođenijeg", vele oni u svojim pismima.
Zvezda na jedan dan
Pesme koje sam komponovao pevaju Bora Drljača, Borislav Zorić, braća Bajić i mnogi drugi. Ipak, voleo bih da mi neka muzička kuća ponudi da snimim album i da mi plati za to, da mi se CD reklamira, da budem zvezda barem jedan dan.
Sa pola para bih se skućio, a drugu polovinu poklonio izbeglicama iz Krajine. |
- Nisam ja neka estradna ličnost, da jesam, bio bih bogat, imao bih svoju kuću, sedeli bismo sada u bašti i okretali prase ili janje na ražnju.
Umem da pevam i sviram, ali pare da zaradim ne znam - kaže kao da se pravda dok nas služi domaćom pršutom, pivom iz plastične flaše dvolitarke i sokom iz tetrapaka.
Nikola se za susret sa nama obukao svečano, u svoju ličku nošnju. Nasmejan je, ali su oči ozbiljne. Koščato lice mu brazdaju raspukline. Nisu to bore, više liče na raspukline ljutog krajiškog kamena.
- Bogatstvo sam mogao da zaradim svirajući i pevajući po kafanama i restoranima gde se okupljaju Ličani, na svadbama, slavama, prelima i poselima...
U nesrećnom građanskom ratu sam izgubio kuću u rodnom selu Gračac nadomak Plitvica, ustaše je zapalile. Nema mi tamo povratka. Sa ženom sam u zbegu stigao u Srbiju.
Po zanimanju sam mašinbravar, pa nađem poneki posao kod privatnika. Žena radi na pijaci. Skrpimo nekako kraj sa krajem. Prodaju se moje kasete i diskovi na ulici, po kioscima, samoposlugama, muzičkim radnjama. Ali, para nigde. Kada sam snimio album, od izdavača sam kao honorar dobio samo 100-200 diskova da ih sam krčmim.
Pristajao sam na takve pogodbe jer mi je stalo da se ličke pesme sačuvaju od zaborava. Onomad sam pokušao da snimim pesme za "Grand" produkciju, mislim, bogata je i poznata to kuća. Kad tamo, tražili su da ja njima dam grdne pare da bi mi objavili album - veli Ličanin.
Posle neuspelog pokušaja da poleti sa "Grandovim" jatom, i obijanja pragova muzičkih izdavačkih kuća, Nikola je ipak nedavno snimio CD za zagrebačku izdavačku kuću "Kroacija rekords" (bivši "Jugoton"). Tiraž je gotovo planuo.
- Nisu mi, barem, tražili pare, a dobio sam, kao i obično, diskove da ih prodajem sam i tako zaradim neki dinar. Ne umem i ne mogu ja to. Kada vidim kako čovek prevrće po džepovima da bi mi platio CD, a ruke mu grube i žuljevite, ja mu poklonim album - kaže Nikola i sa treskom spušta svoje velike šake na astal kao da stavlja tačku.
Uzima tamburicu, svira i peva svoje ličke pesme "Liko, Liko, tebe nema niko", "Kućo moja, na kraj sela", "Čobanice, ptico mala"... Isklesano lice se pretvara u ličku pitominu...
Veruje da će snimiti još mnogo albuma, ali da li će naučiti da naplati svoje pesme? Samo sleže ramenima. To zavisi od neke više sile, ali i od ljudi koji drmaju estradom i sa svog neba ne vide slavuja sa ličkom tamburicom.