Nije hteo da ubija Srbe

Pesnikinja Miroslava-Mina Kovačević podigla je spomenik kod Gornjeg Milanovca, kao znak sećanja na Jozefa Šulca, vojnika Vermahta, čoveka koji je stao na stranu srpskog naroda.

Zahvaljujući Nemcu Valteru Šulcu, saznalo se nešto više o tragičnoj smrti i životu njegovog brata Jozefa Šulca, koji je 20. juna 1941. godine odbio da strelja zarobljene partizane u Viševcu kod Smederevske Palanke zbog čega je i sam izveden pred streljački stroj.

- On je mogao samo tako hrabro da pogine - govorio je Valter Šulc prilikom posete Smederevskoj Palanci. - On je bio, kako se to kaže, umetnička duša. Svirao je na klaviru i bavio se slikarstvom. Sa 30 godina je odveden u rat. Govorili su mi da je stalno prkosio starešinama, govoreći kako je besmisleno to što rade. Oni su ga, inače, stalno držali na oku, pošto su svakako znali da je bio član jedne antihitlerovske organizacije. Mi smo u porodici bili jako iznenađeni saznanjem da

nas je njegova komanda obmanula, tim više što su nam poslali i fotografiju Jozefovog groba blizu Topole gde su ga, kaže se u izveštaju, drugovi sahranili i oplakali.

Beležimo i svedočenje Časlava Vlajića, nekadašnjeg direktora "Palanačkog kiseljaka", danas penzionera.

- Dugo se nije znalo ko je bio streljani nemački vojnik - predočava Vlajić. - Pretpostavljalo se da je to Marsel Mezel. Međutim, ta varijanta je otpala kad se saznalo da je on bio radnik "Jasenice" AD u Smederevskoj Palanci. Ja sam nakon rata zajedno s grupom skojevaca učestvovao u iskopavanju

Streljani radnici i studenti Postoji priličan broj nerazjašnjenih detalja u vezi sa strelanjem na Kiseljaku u Viševcu. U nekim ratnim izveštajima stoji da je kraj plasta sena ubijeno 16 uglavnom mladih ljudi. Na spomeniku, podignutom posle rata, upisano je 18 imena. Među njima, istina, dugo nije bilo imena Jozefa Šulca. U nekim dokumentima je zapisano da su na Kiseljaku pogubljeni neki seljaci. U toj grupi streljanih, međutim, bili su uglavnom radnici i studenti, kolji su posle sukoba s Nemcima na Gradištu, pohvatani i sprovedeni u Smederevsku Palanku.

skeleta streljanih. Sećam se da smo među posmrtnim ostacima našli i kosti za koje nismo znali kome pripadaju, metalne vojničke oznake i šunugle za koje nismo znali kome pripadaju. Jedino smo bili sigurni da je u pitanju nemački vojnik.
U rasvetljavanju ove priče dosta je doprineo i očevidac streljanja, penzioner Zvonimir Janković.

- Bio sam dečačić tih ratnih dana - pričao je. - Sa vršnjacima sam se igrao u neposrednoj blizini plasta sena, mesta gde su Nemci streljali borce Palanačke partizanske čete. Čitava ta drama zbila se na Kiseljaku u Viševcu, u delu kruga ovdašnje kasarne. Lepo sam video kad je Nemac protestovao i kad mu je oficir nešto govorio povišenim tonom. Nekako mu se ljutito unosio u lice. Kasnije su tog vojnika doveli do plasta sena. Na sebi nije imao opasač niti bilo kakve oznake. Postavili su ga u sredinu. Partizani, kojima su oči bile

Mirno stao pred ubice Do današnjih dana ostala je tajna zašto Jozef Šulc nije hteo da strelja partizane. - Još je to velika zagonetka - smatra Časlav Vlajić. - On je mogao, recimo, da puca iznad glava boraca Palanačke partizanske čete. Ali, o suštini njegovog postupka rečito govori i činjenica da je odbio da strelja ljude vezanih očiju, da je mirno skinuo šlem, vojničku značku i pušku i sve to predao svom drugu iz streljačkoj stroja, koji će samo nekoliko trenutaka kasnije i u njega ispaliti smrtonosni rafal.

vezane, osetili su da se nešto neobično događa i u jednom trenutku su se svi nagli prema tom novom u stroju za streljanje. Odjeknuli su pucnji i svi su popadali.

O događaju u Viševcu dosta se i ćutalo. Aktuelizovan je tek pošto je pesnikinja Miroslava - Mina Kovačević u Lokvi, kod Gornjeg Milanovca, podigla spomenik Jozefu Šulcu. Uradila je to sedamdesetih godina prošlog veka o svom trošku i u svom dvorištu. Ali, podizanje spomenika okupatorskom vojniku, bez obzira na njegov viteški i uzvišeni čin, ražestilo je Subnor Gornjeg Milanovca, koji je naložio inspekcijskim službama da se taj nepoželjni beleg neizostavno sruši. Bili su to teški dani paralizovane pesnikinje Miroslave - Mine Kovačević. Svakog dana je presavijala tabak i na mnoge adrese slala molbe i apele

da se ne ruši spomenik Jozefu Šulcu na kome piše: "Ovo je tužan spomen nemačkom vojniku Jozefu Šulcu koji zbaci znamenje i oružje svoje zemlje i stavi se na stranu golorukog srpskog naroda."

Reagovanje boraca Gornjeg Milanovca, pogotovo njihov zahtev da se spomenik sruši pošto je, navodno, bespravno podignut, bio je povod što je u Lokvu došao reporter "Šterna" i zapisao:

- Za mnoge Jugoslovene je nemački vojnik Jozef Šulc junak, pošto je odbio da strelja partizane. Ali, kad mu je jedna pesnikinja podigla spomenik, umešala se vlast. Žena je paralizovana i od 23 godine prikovana za krevet. Uprkos njenoj patnji, ona je za svoje susede jedna dobra duša. Police za knjige u njenoj kući zamenjuju seoskoj deci nedostajuću biblioteku. Ali za političare, ona je neprijatan slučaj. Za sve je "krivac" jedan nemački vojnik kome je podigla spomenik. To je onaj vojnik koji je tog vrelog julskog dana 1941. godine u Smederevskoj Palanci, neposredno pred početak za paljbu, istupio iz streljačkog stroja i kazao: "Neću da pucam!" Bio je to obdareni dekorater iz Vupertala Jozef Šulc.