Spasao Rijeku od radioaktivnih viklera
Slobodan Ćendić Ćenda bio je vojnik JNA kad je 1968. pronašao opasnu kobaltnu iglu u stanu na šestom spratu, u kupatilu, gde ju je sakrio dečak Biserko Volf, pošto ju je sa drugovima ukrao sa Medicinskog fakulteta.
Niko od nas ne zna da li će ikada u životu biti u situaciji da pokaže svoju hrabrost i, ako mu se i pruži takva prilika, da li će priliku iskoristiti. Što se tiče Dragačevca Slobodana Ćendića
Ćende, čoveka koji danas živi penzionerski život u Čačku zajedno sa svojom suprugom Radom, on je svoju herojsku priliku iskoristio u Rijeci, u vreme kada je kao vojnik JNA pronašao ukradenu radioaktivnu kobaltnu iglu i spasio živote mnogih Riječana.
Slobodan je rođen 1945. godine u dragačevskom selu Guberevac. Završio je trgovačku školu u Čačku i odmah se zaposlio u Trgovinskom preduzeću "Jelica", pomalo igrao fudbal, a onda 1967. godine stigla mu je plava koverta s pozivom za odsluženje vojnog roka u Rijeci, rod ABH. Tada je za svakog mladića bila velika čast da obuče uniformu Jugoslovenske narodne armije, jer ko nije bio sposoban za vojsku, smatrao se škartom i mnogi od njih zbog te falinke nisu mogli ni da se ožene.
Policija nemoćna
Prava drama odigravala se u Rijeci kada je primećeno da je između 8. i 12. marta 1968. godine iz bunkera Medicinskog fakulteta nestala kobaltna igla koja je čuvana u olovnom sarkofagu i trebalo je da bude korišćena u medicinske svrhe. Igla je bila u obliku lepog nalivpera na čijem vrhu se nalazio kobalt 60. Njegova je veličina bila svega 4x4 mm, ali je bio veoma radioaktivan i opasan po okolinu. On je nađen posle 35 dana i to zahvaljujući snalažljivosti znanju i upornosti vojnika Slobodana Ćendića Ćende koji je zajedno sa svojim vodom bio uključen u potragu za opasnom radioaktinom supstancom.
Pošto policija u Rijeci nije uspela da pronađe radioaktivnu kobaltnu iglu posle 35 dana u pomoć je pozvana vojska. Zadatak je dobio kapetan Momir Gurjanov sa vojnicima Bajtom Murseljijem, Stankom Vaskovardžićem, Milanom Pitinom i Slobodanom Ćendićem.
- Komanda je bila da u najkraćem roku pronađemo opasan materijal i time otklonimo opasnost po žitelje Rijeke. Naravno, sa Gajgerovim brojačem u rukama krenuo sam od bunkera iz kojeg su, kako je kasnije utvrđeno, tri dečaka ukrala opasan materijal, ne sluteći u kakvoj su opasnosti. Prvo sam tumarao ulicama Rijeke, obilazio morsku obalu, makiju oko grada dok mi nije palo na pamet da obiđem školu u okolini Medicinskog fakulteta i to je bila prava odluka. Dok je trajala nastava, uz odobrenje direktora škole i policije, obilazio sam sva odeljenja dok je trajala nastava i u jednom odeljenju Gajgerov brojač je poludeo kada sam prišao klupama. Dečaci su odmah priznali da su kobaltnu iglu ukrali mnogo pre nego što je primećeno. Jedan od tih dečaka zvao se Biserko Volf, ali smo imali problem sa njim jer nije hteo da nam kaže gde je igla.
Porodica u bolnici
Četiri dana vojnici iz grupe kapetana Momira Gurjanova nisu spavali tražeći iglu, a onda je Gajgerov brojač u rukama vojnika Slobodana Ćendića pokazao da se opasna materija nalazi u osmospratnici u ulici Đure Strugara br. 24.
- Išao sam od sprata do sprata i na šestom spratu, ispred stana u kojoj je stanovala porodica Volf instrument je pokazao da sam na pravom mestu. U prisustvu operativca policije zakucao sam na vrata stana porodice Volf, a gospođi koja nam je otvorila vrata i koja je držala bebu u rukama smo objasnili o čemu se radi. Ona se ljutila nesvesna opasnosti u kojoj se našla njena porodica. Kada smo ušli u stan, signal me je odveo do kupatila gde sam među viklerima za kosu primetio iglu koja je svetlela, a signal je bio toliko jak da sam morao da skinem slušalice za uši. Nažalost, tada sam napravio grešku i rukama sam dirnuo iglu. Za svega nekoliko minuta oko zgrade je bilo na desetine policajaca i vojnika i specijalizovana ekipa za odnošenje opasnog materijala. Takođe, odmah je izdata komanda da se cela zgrada iseli, a moj zadatak je bio da svakom stanovniku zgrade izmerim stepen ozračenosti i da ih razvrstam u tri grupe - na one koji su za hitno zbrinjavanje, na manje ozračene i na neozračene. Naravno, cela porodica Volf je odmah hospitalizovana, a vest da je kobaltna igla pronađena kao vetar je prostrujala Rijekom.
Vest da je Dragačevac Slobodan Ćendić spasio mnoge Riječane je obišla celu ondašnju Jugoslaviju.
- U Rijeci nije bilo čoveka koji me nije poznavao, a moji drugovi iz jedinice su voleli da idu u grad sa mnom jer su se Riječani utrkivali da nas časte pićem i da nam tako zahvale. I u Čačak sam se vratio kao heroj.
Televizor kao nagrada
- U Rijeci je mojoj jedinici priređen prijem na kojem sam kao nagradu dobio crno-beli TV aparat koji sam, naravno, ostavio svojoj jedinici, a od komande sam dobio tri vanredna odsutva.
Šta je bilo sa stanarima iz Đure Strugara 24?
Posle povratka iz vojske Slobodan Ćendić je osetio posledice zračenja kojem je bio izložen prilikom nalaženja kobaltne igle.
- Kosa mi je opala, kasnije sam imao ozbiljnih srčanih problema zbog kojih sam operisan, ali najviše me muči uznemirenost jer plačem svaki put kada se setim događaja iz Rijeke. Nedavno sam medijima otvorio dušu i pričao o tome šta se u Rijeci dešavalo, a najviše me je interesovalo šta je bilo sa onom decom koja su nesmotreno uzela opasnu kobaltnu iglu, sa porodicom Volf i sa ostalim stanarima iz zgrade u kojoj sam pronašao kobalt. Pre nekoliko dana javila mi se neka novinarka iz Rijeke i javila mi je da su sva tri dečaka, nažalost, ubrzo posle ovog slučaja preminula i to me je jako potreslo, ali i dalje ne znam šta je sa ostalim stanarima zgrade. Ova moja ispovest je, zapravo, molba svima koji bilo šta znaju o sudbini onih koji su bili izloženi zračenju da mi jave preko redakcije "Vesti". Mislim da bih bio mnogo srećniji kada bih znao da su zdravi i živi.
