Putnik kroz vasionu i vekove: Milutin Milanković

Milutin Milanković, jedan od najznačajnijih srpskih naučnika, predložio je 1923. godine reformu julijanskog kalendara. Suština predloga temelji se na stavu da će u narednom periodu godine biti "obične" i trajaće 365 dana, ali će svaka četvrta biti prestupna.

Arhiva

Milutin Milanković

Od tog pravila se neće odstupati samo na kraju onih vekova čiji zbir stoleća deljiv sa 9 daje kao ostatak 2 ili 6. Tako će biti prestupni vekovi (2000, 2400, 2900, 3300...). Za razliku od gregorijanskog kalendara koji predviđa da se ne odstupa osim na kraju onih vekova čiji je broj stoleća deljiv sa četiri (1600, 2000, 2400, 2800, 3200 i sl).

U maju 1923. godine, u načelu pravoslavne crkve su prihvatile kalendar, ali ga nisu i ozvaničile. Ovaj kalendar važi za najprecizniji, odnosno najsavršeniji na svetu.
Naučnik svetskog glasa, veliki matematičar, astronom i geofizičar Milutin Milanković bio je osnivač katedre nebeske mehanike na Beogradskom univerzitetu i potpredsednik Srpske akademije nauka. Uz Nikolu Teslu i Mihajla Pupina, najveće je ime srpske nauke.

Studije građevinskih nauka završio je i doktorirao u Beču 1904. i time postao prvi Srbin doktor nauka. Bio je profesor teorijske fizike, bavio se i kosmičkom fizikom i geofizikom.

Dunav kao opsesija

U svom prvom naučnom delu na francuskom jeziku "Matematička teorija termičkih pojava izazvanih Sunčevom radijacijom" obrazložio je novu teoriju rasporeda Sunčevih radijacija na površini planeta i toka klimatskih promena u geološkoj prošlosti Zemlje. Autor je i teorije o pomeranju Zemljinih polova, te naučnih ostvarenja : "Kanon osunčanja", "Nebeska mehanika", "Osnovi nebeske mehanike", "Sekularna pomeranja Zemljinih polova", "Istorija astronomske nauke", "Kroz vasionu i vekove". Napisao je i memoare "Uspomene, doživljaji, saznanja".
Rođen je 28. maja 1879. u tadašnjoj Austrougarskoj državi, u Dalju, varoši na Dunavu, nedaleko od Osijeka. Ta reka je svojom veličinom i tokom postala Milankovićeva opsesija vremena i prostora.

U Beogradu je živeo od 1909. do smrti 1958. godine

"Ceo moj život prošao je kraj velike reke. U mladosti, jutrom sam gledao Dunav kako otkida komade očeve zemlje. Studentske dane u Beču proveo sam kraj njega. Sa Kapetan-Mišinog zdanja Beogradskog univerziteta često sam gledao na Dunav u proleće i u jesen. U izgnanstvu, u Pešti, njime sam se tešio. Evo me pod starost opet kraj Dunava", zabeležio je Milanković u svojim memoarima.

Nauka je ovog velikana svrstala u vrh najvećih umova 20. veka, a NASA među 15 umova svih vremena koji su se bavili planetom Zemljom. Ima, međutim, još mnogo zanimljivosti iz Milankovićevog života i rada o kojima se malo zna. On je samo uz pomoć papira i olovke matematički objasnio uzroke, nastanak i trajanje ledenih doba na Zemlji, dokazao vezu između nebeske mehanike i klime na Zemlji.

Na poziv značajnih srpskih umova Jovana Cvijića, Mihaila Petrovića i Bogdana Gavrilovića, Milutin Milanković napušta unosni posao u Beču i postaje profesor primenjene matematike na Univerzitetu u Beogradu. Iako je svojim naučnim pronalascima u prestonici Austrougarske stekao veliki ugled građevinskog stručnjaka, on oseća da građevinska praksa ne može da bude njegova budućnost, već da je nauka u širem opusu njegov životni cilj.

Realni romantičar

"Moje ambicije nisu, dakle, bile skromne. Težio sam uvek ka višim ciljevima, ili bar onima koji su mi takvi izgledali. No pored sve te romantične crte svoga karaktera, ipak sam bio toliko realan da sam vodio računa o svojim sposobnostima. Nisam počinjao ništa za šta se nisam osećao dorastao, zato u svom radu nisam skoro nikad imao neuspeha. Znao sam iz vlastitog iskustva, još više iz iskustva drugih, da je put kojim sam odlučio da pođem dug i trnovit i da vodi samo onda do značajne visine ako se njime korača celog života, ne skrećući ni desno ni levo. Mene čudnom snagom beskonačnost privlači i želim da dograbim celu vasionu i da svetlost njenu rasprostrem, te da osvetli svaki kutak. Katkad, na krilima svoje uobrazilje, preduzimao sam daleka putovanja u beskrajnu vasionu ili u drevnu prošlost da bih svojim rođenim očima sagledao izbliza ono što je nauka opazila izdaleka" navodi Milanković u svojoj autobiografiji.
U Beograd je došao 1909. godine i živeo u blizini hotela Moskva, a potom u Profesorskoj koloniji, u ulici Ljube Stojanovića, gde je podigao kuću koju je sam projektovao. Uživao je da radi bez žurbe, što mu je bilo omogućeno na Univerzitetu u Beogradu. Najveći deo svojih proučavanja obavljao je kod kuće u Beogradu, u velikoj radnoj sobi čiji su zidovi bili prekriveni knjigama, ili u staroj zgradi Univerziteta, u Kapetan-Mišinom zdanju.

"Moja soba za rad je samo skromno, ali ugodno utočište. Tu, zaštićeno dvostrukim bedemima od ostalog sveta, osećam se neopisivo dobro, tu čitam, razmišljam, sanjam, kadkad i dremam. Večerom, kad me suton, slaba električna struja, umor, ili drugi koji uzrok, odagna od mog pisaćeg stola, ja primaknem naslonjaču do prozora i posmatram zvezdano nebo. Opazim li Mesec, ja se popnem do njega i šetam po njegovoj površini da izbliza vidim ono što me je na Mesečevim mapama zainteresovalo. Pojavi li se koja planeta, ja odletim do nje da bih rezultate mojih matematičkih ispitivanja o klimi planeta kontrolisao na licu mesta", piše Milanković.

Milutin Milaović je umro u Beogradu 12. decembra 1958, a osam godina kasnije ispunjena mu je poslednja želja i njegovi posmrtni ostaci preneti su u rodni Dalj. Još za života svoju arhivu je ostavio Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.