Sud za zločine poslednja nada

NATO i Unmik su saučesnici nad zločinima počinjenim nad Srbima na Kosovu. Naša jedina mogućnost da dođemo do istine i pravde je osnivanje suda za ratne zločine na Kosovu i kada on bude u funkciji da se obratimo advokatskoj kancelariji da nas zastupa pred tim sudom, kaže za "Vesti" Milorad Trifunović, koordinator Udruženja nestalih i kidnapovanih Srba i nealbanaca sa Kosmeta.

A. Čukić

Majku ne napušta očaj: Izveštaj Komisije za ljudska prava o slučaju Marjana Melonašija

 

Reagujući na tekst našeg lista u kome se navodi da je u poslednja tri meseca Savetodavna komisija za ljudska prava Unmika, na osnovu žalbi, u 31 slučaju nestanka Srba (1998, 1999 i 2000), konstatovala propust u istrazi Unmika, Trifunović ističe da porodice praktično nemaju nikakve druge mogućnosti, jer tu misiju nije moguće tužiti sudu.

Komisija za ljudska prava je mišljenja donela na osnovu uvida u istražna dokumenta Unmika. Od misije UN na Kosovu traži da javno prizna odgovornost za propust u sprovođenju efikasne istrage, da uputi javno izvinjenje porodicama, kao i da nadležnih organa na Kosovu zatraži da preduzmu sve moguće korake kako bi osigurali da se krivična istraga nastavi, a počinioci budu izvedeni pred lice pravde.

- Njihovo priznanje nam znači. To što priznaju da su krivi dovoljno je za pokretanje krivičnog postupka. Teško je i zamisliti koliko su te porodice fizički i psihičke unakažene, kroz šta su prošli i koliko su propatili i koliko danas pate - kaže Trifunović.

Povodom nestanka novinara srpske redakcije Radio televizije Kosova - Marjana Melonašija 2000. godine u centru Prištine, Komisija za ljudska prava je izrazila i sumnju da nije bilo volje da policija Unmik sprovede istragu "pogotovu kada ima naznaka o politički motivisanom nasilju koje je ukazivalo na osobe povezane za OVK".

- Božić, a sama za stolom. Bez deteta, bez porodice, bez potomaka - na ivici suza je pričala Cica Janković, majka Marjana Melonašija.

- Mene ne može ništa da zadovolji, osim da mi sina vrate živog. Mogu da odgovaraju, mogu da ne odgovaraju, ja svoje dete nemam. Da su hteli bilo šta da urade, oni su mogli da puste zatvorenike, da spasu neke od tih 400 ljudi, da čekaju na razmenu, pričala je jako potresena drhtećim glasom.

- Svoj bol zadržavam za sebe. Nisam osoba koja puno govori. Šta može čovek da kaže? Za Srbe je pravda nedostižna. Naših najmilijih nema, mi smo proterani iz svojih kuća.

U Unmikovoj dokumentaciji ne postoji niti jedan istražni spis koji bi ukazao da su policajci bilo koga ispitali vezano za nestanak Melonašija. On je otet 6. septembra, više od godinu dana od dolaska Kfora na Kosovo.

- Ako neko kaže da je Unmik bio nezainteresovan, da je odgovoran što je pala prašina na dokaze, što se izgubilo toliko vreme i što mi i danas ne znamo ko je ubio ili oteo novinare, onda tu postoji odgovornost. Sa stanovišta međunarodnog prava to je opstrukcija pravde - kaže Nino Brajović, generalni sekretar Udruženja novinara Srbije.

Od avgusta, 1998. do septembra, 2000. godine na Kosovu i Metohiji je nestalo i ubijeno sedmoro novinara, a ni u jednom slučaju nisu pronađene ubice i kidnaperi naših kolega.

Tužbu Savetodavnoj komisiji za ljudska prava uputili su i Goran Knežević, sin Ljubomira Kneževića novinara prištinskog "Jedinstva" i dopisnika "Politike" koji je nestao 6. maja 1999. godine kod Vučitrna.

Uputio je i Stevan Simović otac Aleksandra Simovića koji je bio zaposlen kao novinar i tumač na radio stanici Medija ekšn internešenal. Aleksandar je nestao 21. avgusta 1999. u Prištini, a njegov otac navodi da su ga oteli članovi OVK. Deo njegovih posmrtnih ostataka pronađen je u selu Obrinje kod Glogovca, a porodica nije dobila nikakvu zvaničnu informaciju o istrazi i okrivljenima za ubistvo.

- Poruka i javnosti i novinarima je istovetna - na Kosovu nema pravde za one nad kojima je izvršen ratni zločin. Nema pravde i satisfakcije za njihove porodice i nema kazne za te zločine. Praksa je pokazala da se to pre svega odnosi na zločine koji su izvršeni nad Srbima, jer se zločini nad Albancima procesuiraju. Prema našim saznanjima tek 2009. je Euleks prosledio tužilaštvima na Kosovu inicijativu za pribavljanje dokumenata i pokretanje postupaka za utvrđivanje nestanka Đura Slavuja, Ranka Perenića, Momira Stokuće i svih naših kolega koje se vode kao nestali. To se desilo nakon tri godine naših protesta. I dalje, nemamo rezultata - podvlači Brajović.

A. Čukić

Srbija ne sme da ćuti: Duško Čolić

 

Unmik na stub srama UN

Srbija bi trebalo da zahteva posebnu sednicu Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija na kojoj bi zatražila donošenje rezolucije o odgovornosti Unmika i konkretnoj odgovornosti pojedinaca u toj misiji za propuste koje konstatuje Savetodavna komisija za ljudska prava Unmika. Takođe, i da pronađe mehanizam da se osnuje fond za obeštećenja žrtava masovnih kršenja ljudskih prava na KiM, smatra Duško Čelić, zamenik predsednika Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih s prostora bivše Jugoslavije.

- Po tom pitanju država nije preuzela ništa konkretno i mislim da nema ni političkog interesa da talasa u SB, jer bi jedna takva eventualna pravna i diplomatska akcija Srbije na insistiranju na odgovornosti pokazala da su ključne pozicije u Unmiku imali ljudi iz EU i SAD. Zato se bojim da su naše žrtve "kolateralna šteta" jedne takve politike.

Čelić ističe da je Savetodavna komisija donela više od 100 mišljenja, a da se niti jedno od njih ne spominje u više od 60 izveštaja o Kosovu koja su razmatrana pred Savetom bezbednosti.

- Nema ni slova o tome. Niko nije reagovao u tom pravcu da ukaže da u izveštaju nema dela koji se odnosi na odgovornost Unmika.

I on šansu vidi u specijalnom sudu za ratne zločine koji treba da se formira, odnosno da će do do istine doći kroz krivične postupke koji će se pred njima voditi.
- Ali, bojim se da od toga neće biti ništa. To je sve na dugom štapu.