Oteti sin živi u Nemačkoj?!

"Razjeda me i ne da mi mira taj utisak da mi je dete, moj sin Srđan, živ i da nije umro nekoliko sati nakon porođaja, 30. decembra sada već daleke 1996. godine", plačnim glasom započinje priču 39-godišnja majka Jolanka Kapaš, nevenčana supruga devet godina starijeg Dragana Rajaka, poljoprivrednika iz sela Boka kraj Sečnja u Banatu.

Čekaju poziv sina i brata: Dragan i Dragana Rajak sa komšinicom Verom Petrović

 

Ova misteriozna i iznad svega dirljiva priča, sa mnogo sumnjivih i nerazjašnjenih segmenata, vraća nas u dramatične godine sa početka ovog veka, kada je u Srbiji otkrivena velika afera oko krađa i nestanaka tek rođenih beba, koje su navodno umrle.

Porodica Kapaš-Rajak, nakon zatvranja tužne knjige o smrti sina Srđana Kapaša, koji je rođen u 11.25 časova 30. decembra 1996. godine, u zrenjaninskoj bolnici pet minuta nakon što je starija bliznakinja Dragana ugledala svet, doživela je pravi šok u junu mesecu ove godine. Tog dana policajci su na kućnu adresu u Tamiškoj ulici broj 19, doneli poziv za upis u vojnu evidenciju Srđana, koji je uputio Vojni odsek u Zrenjaninu.

- To je zaista bio ne šok, nego naša nova porodična drama, obzirom da moja nevenčana žena, Jolanka, skoro već osamnaest godina meni prebacuje, kako sam dopustio da tada, kada je navodno umrla, ja ne vidim leš našeg muškog deteta. I sva moja ubeđivanja da sam to zahtevao od lekara doktora Igora Vorgića, koji ju je porodio i dr Tijane Đurić, koja je preuzela brigu o bebi, ne pomažu, a sada se eto pojavila osnovana sumnja da je Srđan možda i živ. Poziv iz Vojnog odseka samo je dolo ulje na vatru. A pođite od sebe u takvoj situaciji, ko bi mogao ostati miran i staložen - kaže i pita se Dragan Rajak, koji se u porodičnoj kući, nadomak reke Tamiš, bavi poljoprivredom i stočarstvom.

U ovoj skromnoj familiji, osim pomenute Jolanke, koja se nikada zvanično nije venčala sa Draganom, žive još i njegovi ostareli roditelji, majka Milana, otac Dušan, ćerka Dragana, bliznakinja navodno pokojnog Srđana, maturant Gimnazije u obližnjem Sečnju i najmlađi član, takođe sin Srđan, rođen 1998. godine, odličan fudbaler i učenik automehaničarskog zanata.

- U prvi mah, kada sam ugledao policajce na kapiji, pomislio sam da se radi o mlađem sinu Srđanu, ali kada su mi oni jasno stavili do znanja i pokazali poziv za Srđana rođenog 30. decembra 1996. godine sve mi se pomutilo u glavi. Mi nikada, mada smo često tražili umrlicu nismo dobili, ona se pojavila tek nedavno u Vojnom odseku, nakon što se prašina već debelo podigla. Pod rednim brojem 2. što se lepo vidi, dobili smo i krštenicu i Uverenje o državljanstvu za umrlog Srđana, pa je i to izazvalo dodatnu sumnju, jer pojavila se informacija i papir da je neko, a to sigurno nismo bili mi, za njega izvadio sva ova dokumenta 17. januara 1997. godine - vidno uzbuđen nastavlja priču Dragan.

On ističe da mu je policajac, za koga ne sumnja da je častan i pošten čovek, rekao da je ovaj podataka dobio u Vojnom odseku. Dragan je 9. oktobra takođe bez problema u zrenjaninskoj opštini dobio Srđanov izvod iz knjige rođenih sa njegovim JMBG 301296850209.

- Pitam se kako je sve to moguće i sve sumnje navode na pomisao koja inače neprestano opseda moju suprugu, da je Srđan živ. Ti isti policajci spomenuli su da su navodno čuli da je on negde u Nemačkoj, čak su i grad spomenuli, ali ja od silnog šoka, nikako ne mogu sada da se setim, koji je to grad - prenosi Dragan.
Njegova nevenčana supruga više puta ga je terala u policiju gde su zajedno davali izjave, a nezvanično su kasnije čuli da je taj podatak nekome iz Vojnog odseka dao lokalni naš poštar Željko.

- Na naše pitanje od koga je čuo da Srđan živi u Nemačkoj samo se prekrstio i rekao da to nikada u životu niti je kome rekao, niti ga je neko za naše dete pitao. Bez obzira na sve to mi se nećemo smiriti, naročito ja kao majka. Moj utisak da mi je dete živo progoni me i tera da idem dalje tragam i jurišam na vetrenjače - kroz plač kaže Jolanka Kapaš, zaposlena u klanici Cekin Vindija u Plandištu.
 

VERA PETROVIĆ IZ BOKE, OČEVIDAC DOGAĐAJA, TVRDI:
Videla sam kako  odnose živu bebu!

- Bila je noć, 30. decembar te 1996. godine, ja sam se porodila istog dana i krenula sam do toaleta. U jednom trenutku iz sobe gde su bila dva inkubatora sa bebama moje poznanice Jolanke, izašla je medicinska sestra i u naručju je nosila bebu, koja je plakala, a kada me je ugledala, ona je bebu pelenom prekrila preko glave. Sutradan kada je Dragan došao da vidi blizance i kada su mu saopštili da je muška beba preminula u 2.45 časova, od navodnih problema sa plućima, ja sam mu samo rukom pokazala i dala znak da beba nije umrla i da je negde odneta - prepričava događaj Vera Petrović iz Boke i ističe kako joj se to urezalo duboko u sećanje.
- Više puta kasnije, Jolanka je dolazila kod mene, vrištala i plakala, gde mi je dete, ko mi je ukrao bebu, ali sve se završilo zataškavanjem, a onda je vreme učinilo svoje. Sada evo sve ponovo preživljavamo - vidno uzbuđena dodaje Vera, uz napomenu da je kada je sestra sa bebom u naručju otišla niz stepenice, zavirila u sobu i u inkubatoru je videla samo jednu bebu, dok je drugi bio prazan, a u njemu je bila samo narukvica sa brojem tek rođenog muškog deteta.
Jolanka Kapaš, kako nam je rekla njena ćerka Dragana, dugo je čuvala tu narukvicu.