Krvavi biznis OVK (3): Ubijte nas, ne kasapite!
- U Prizrenu nam je rečeno da ne tučemo zarobljenike, da ih dobro tretiramo. To je bilo prvi put da sam to čuo, i iznenadilo me. Pre toga smo mogli uvek da ih batinamo (Srbe) i lomimo ruke i noge po volji - ispričao je Unmikovim istražiteljima svedok koji je opisan kao Albanac sa jugozapada Kosova.
Njegovo svedočenje je predstavljeno u izveštaju te misije, upućene Haškom tribunalu 2003. godine koji sadrži informacije o ubistvima i trgovini ljudskim organima na Kosovu.
- Bilo je puno žena "prostitutki" u mestu u kome smo spavali u Prizrenu. Zarobljenici su spavali u drugoj sobi. Narednog dana smo otišli u Albaniju. Bili smo u uniformi. Prešli smo prelaz Morina, tamo je bila velika gužva, izbeglice su se vraćale i mi smo prošli bez ikakvih problema - nastavlja svoje svedočanstvo niskorangirani pripadnik OVK o "transportu" četvorice Srba, koja se po njegovoj izjavi dogodila polovinom avgusta 1999. godine. Srbe "u kasnim dvadesetim ili ranih 30-ih godina" je "preuzeo" u Krivoj Reci.
- Nisam poznavao Srbe. Na osnovu izgleda i odeće, izgledalo je kao da su sa sela. Rečeno nam je da ne pričamo sa njima, ali su oni usput stalno pitali gde ih vodimo. Stražari su rekli da umuknu, ili će ih pretući. "Vodimo vas da sečete drveće i da radite na farmama".
Doktori Arapin i AlbanacDruga "isporuka" bila je u novembru ili decembru 1999. od Burela do kuće u centralnoj Albaniji. |
U Albaniji su dodaje, otišli u mesto Bicaj i "tamo smo se sreli sa dvojicom tamnijih muškaraca, možda Arapa, nisam siguran koje su nacionalnosti bili. Pridružili su nam se i nastavili smo da vodimo južno".
- Otišli smo do Burela. Prenoćili smo u Burelu i tamo je bilo još žena, ljudi, Srba. Oni (žene i Srbi) ostali su u malom magacinu, a mi smo otišli do druge kuće da spavamo. Ne znam tačno koliko je ljudi bilo u magacinu, ali sam čuo glasove tako da mislim da ih je bilo šest, sedam, možda deset. Čuo sam da govore srpski - stoji u svedočanstvu u okviru Unmikovog izveštaja.
Čovek koji se seća učestvovanja u jednoj isporuci zatvorenika od Kosova do severne Albanije i najmanje pet isporuka zarobljenika do privatnih kuća po centralnoj Albaniji, govori da je narednog dana odvezao Srbe do kuće jugozapadno od Burela u Fuša-Kruja.
- Pre nego smo otišli, doktor je vojniku dao crnu torbu, mislim sa papirima unutra. Svakog narednog puta nama bi uvek davali akten-tašnu ili kartoteku sa papirima koji su davani lekarima pri isporuci zatvorenika. Stigli smo noću i nekoliko ljudi nas je čekalo. Tamo je bio albanski lekar, Đamil. On ih je pregledao, naročito u srednjem delu i pitao da li su tučeni. Šalili smo se oko toga. Preuzeli su ih, a ja sam otišao u drugu kuću gde sam spavao i vratio se na Kosovo naredni dan.
Treći "transport" govori bio je u proleće 2000. godine.
- Ponovo sam bio u Burelu, i uzeo sam jednog Srbina i tri Srpkinje. Bili su mladi i govorili su srpski. Bili su van sebe u panici. U jednom trenutku muškarac me je pitao da ih odmah ubijem. "Ne želimo da budemo isečeni na delove", rekao je. Odvezli smo ih u istu kuću južno od Burela u rano predvečerje.
