Kad starac kuje gvožđe
Slavomir Marinković (90), poslednji je kovač u gružanskom selu Gornja Vrbava. Stisak njegove kovačke ruke baš je muški i govori o tome da će on, iako u dubkoj starosti, još držati kovački čekić u rukama. Već 77 godina druguje sa kovačkim alatom i još će, kaže, ako bude imao kome da oklepa sekiru, budak ili raonike, da nekome nešto zavari, da iskuje eksere za potkivanje konja i krava...
Majstor Slavomir je za posao kad bi ga bilo jer bi, uveren je on, što se tiče snage i pameti, bez problema prošao i regrutnu vojnu komisiju. Svoje prvo upoznavanje sa kovačkom vatrom, nakovnjem i kovačkim čekićima imao je kada mu je bilo svega 13 godina.
- Ma, to su bila neka druga vremena kada se majstor kod koga si učio zanat ljubio u ruku.
Po redu, prvo sam bio šegrt i moja zaduženja su bila da čistim radnju, sakupljam komadiće metala, da vodim računa da svaka alatka bude na svom mestu i da majstoru i kalfama kuvam kafu i da im donosim rakiju i duvan.
Naravno, šegrt je morao da vodi računa da nečim ne naljuti čuvenog majstora Dušana Brakovića jer je, u protivnom, usledila šamarčina koja se dugo pamtila.
Kao i ostali, i ja sam upamtio nekoliko tih majstorskih šamara. Malo je lakše bilo kada sam postao kalfa, ali svoj čovek sam postao tek kada sam položio majstorski ispit i kada sam dobio majstorsko pismo. Tako je to bilo i kamo lepe sreće da ta vremena kada se znao red nisu ni prošla - kaže Slavomir.
Majstorsko pismo dobijeno velikim trudom, znanjem i radom bio je tek deo puta kojim je moralo da se prođe da bi se stekao ugled među drugim majstorima, a posebno da se stekne poverenje naroda.
Obraduje se poslu
|
- U to vreme je bilo mnogo majstora, ali je i posla bilo preko glave, pa sam ponekad u radu sastavljao od zore do zore. Mnogo sam radio, ali sam i lepo zarađivao. Joj, samo kada bih mogao da izračunam koliko sam puta zamahnuo kovačkim čekićem od pet kila, a o ovim manjim i da ne govorim.
No, rad me je, valjda, i održao - objašnjava Slavomir Marinković, sada jedini kovač u nekoliko gružanskih sela.
Slavomir Marinković je penizioner već pune tri decenije, ali još uvek se nije odrekao kovačkih mehova i kovačke vatre, a iz njegove radnje, istina ne često, još uvek se čuje prepoznatljiv zvuk kovačkog čekića.
- Volim gvožđe, posebno kada je usijano, volim miris razgorelog ćumura i volim onaj zvuk čekića kada oblikujem gvožđe, kada iz njega izvlačim onu oštrinu, ali posla je sve manje jer je u selima sve manje naroda.
Po godinama, možda je vreme Slavomira Marinkovića prošlo, ali po snazi u rukama bi se da još dugo može da u rukama drži kovački čekić.
