Moj život između Nemačke i Srbije
Da je Balkan na večitom putu do Nemačke i natrag pokazala je i sudbina Aleksandre Đurić, pedagoga, majke i uspešne poslovne žene. Rođena je u Beogradu, ali roditelji su je s nepunih godinu dana ostavili kod rođake u Nišu, a oni otišli trbuhom za kruhom u beli svet.
Po Aleksandru su došli dve godine kasnije, nerado je pošla sa njima plačući za svojom nanom Jovankom, za koju je dugo bila ubeđena da je njena majka. Novi svet, novi jezik i novi ljudi. Dugo se tražila, mnogo prilagođavala i stalno bila raspeta između sigurnosti Zapada i nostalgije za zavičajem. Njena sudbina se podudara s mnogima koji se večito traže na relaciji otadžbina-inostranstvo.
Brkati mladoženja
- Rođena sam pre 50 godina u Beogradu, u Železničkoj bolnici. Živeli smo na Zvezdari, otac Jordan Mihajlović je radio u Lasti, a majka Marija u Intereksportu. Otac je igrao folklor u "Abraševiću" i proputovao ceo svet. Majka mi je rođena u muslimanskoj porodici, koja je po običajima trebalo da se uda za šnajdera, koga je odabrao njen otac, sudski pisar Ahmet Halilović. Međutim, gvirnula je kroz ključaonicu i kad je videla mladoženjine brkove, odlučila je da pobegne.
Usred noći, kad su joj roditelji zaspali, moja majka se iskrala iz stare porodične kuće Halilovića u centru Novog Pazara i te 1962. godine pobegla u Beograd, gde nikog nije poznavala. Kako je i gde spavala tih prvih dana, nije o tome mnogo pričala. Jednom prilikom mi je priznala da joj je bilo mnogo teško tih prvih meseci. U Novom Pazaru je ostavila svoju braću i sestre, njih petoro, i roditelje. Ponela je samo poluprazan kofer i pregršt sećanja. Relativno brzo se zaposlila kao ekonomski tehničar u Intereksportu. Posle izvesnog vremena je upoznala na nekom koncertu i mog oca Jordana i zaljubila se u njega. Venčali su se 1963. godine.
- U Novi Pazar majka godinama nije odlazila, braća su joj pretila jer je obrukala porodičnu reč i izigrala mladoženju. Moji roditelji su se stalno krili po Beogradu i to je bilo presudno da odu u Nemačku. U grad Kasel su stigli 1965. godine. Imala sam manje od godinu dana kada su me poverili tatinoj rođaki Jovanki u Nišu. Kod nana Jovanke, kako sam je zvala, živela sam dve godine.
Roditelje sam prvi put videla tek 1967. godine, kad sam imala tri godine. Bežala sam od njih i terala ih iz nana Jovankine kuće. Nije mi bilo jasno šta sad ti stranci hoće od mene i zašto su odjednom navalili da me maze, ljube i drže u krilu. Kasnije su mi objasnili da nisu smeli da dođu ranije. A meni su roditelji bili stranci i da nisam želela nigde da idem sa njima. Ipak, sila boga ne moli i poveli su me u Nemačku dok sam jecala za nanom, čvrsto grleći medu.
Vezivanje za stolicu
- Dok su roditelji radili, ja sam po ceo dan bila u vrtiću, pa sam brzo progovorila nemački. Kako u to vreme nije bilo toliko stranaca u nemačkim obdaništima, a posebno ne iz Srbije, brzo sam im postala omiljena. Školski dani u Nemačkoj nisu bili nešto posebno. Ne sećam se da mi je bilo teško, ali ni lako, osim čudnog osećanja nepripadanja toj grupi dece. Niko me nije maltretirao i svi su imali vrlo lep odnos prema meni, ali meni je nešto nedostajalo. Tek kasnije, u zrelijim godinama, shvatila sam da su mi nedostajale roditeljska nežnost i briga. Nisu oni bili krivi što su radili i vikendom.
Razvod majke i ćerke- Vrlo brzo posle porođaja odlučila sam da se razvedem i to poveravam svojoj majci, očekujući da će biti protiv razvoda jer je ipak odrasla u patrijarhalnoj muslimanskoj porodici. Međutim, na veliko iznenađenje, majka me zdušno podržava uz reči: "Ne brini, sine, neće to biti jedini razvod u našoj porodici jer ću i ja podneti zahtev za razvod od tvog tate." Tako se majka i ja razvodimo istog dana - kaže Aleksandra.
Jugoslovenka rođenjem- Majka je bila muslimanka i zbog ljubavi je promenila svoje ime, Elmaza u Marija, ali ne i veru. Žena nije mogla baš sasvim da se odrekne svojih korena, a to joj je otac sve češće zamerao u to predratno vreme 90-ih. Njihove učestale svađe su bile sve burnije. Tako su se posvađali i iznad moje, tek rođene ćerke, u porodilištu i to zbog detetovog imena. Otac je insistirao na srpskom imenu, a majka je želela da se zove Emina. Njihovu prepirku sam prekinula rečima: "Ja sam Jugoslovenka i moje dete će se zvati Iva" - seća se bolnih trenutaka Aleksandra. |
- Ceo život delim u dve faze - pre i posle Nemačke. Išla sam u školu, bila dobar đak, a onda sam dobila i brata Dejana, kome se baš nisam mnogo obradovala. Razlika između nas je bila sedam godina, pa sam još kao starija morala da ga čuvam, hranim, presvlačim. Tek kasnije sam zapravo shvatila šta znači imati braću i sestru. Nas dvoje smo jedno drugom postali najveća podrška.
- Kad sam imala 13 godina, izmolila sam da ostanem kod tetke u Beogradu, tako da osmi razred završavam u Osnovnoj školi "Ivo Andrić". Kad se školska godina završila, otišla sam kod mojih u Kasel i život se nastavio na nemački način. Škola - kuća - usamljenost... Kad sam imala 16 ili 17 godina, vraćali smo se s letovanja u Grčkoj i svratili kod tatine sestre Rade Janković u Leskovac.
Iz očajanja sam se vezala čaršavima za stolicu i vikala da se ne vraćam u Kasel. Tako se moji dogovaraju sa tetkom da me ostave u Srbiji. U Leskovcu završavam treći i četvrti razred srednje škole i tu sam doživela prvi poljubac i prvu ljubav, stekla divna prijateljstva.
Teška vremena
- U Beogradu sam upisala nemački jezik na fakultetu i osećala se kao svoj na svome. Živela sam u našem stančiću na Zvezdari i uživala kao svi mladi ljudi. Fakultet sam poistovećivala s druženjem, a ne s učenjem, pogotovo što sam nemački znala bolje i od svojih profesora. Ispiti mi i ne idu baš od ruke, naročito odbrana i zaštita i marksizam, jer naravno, ne učim... Ubrzo sam se zaposlila kao stjuardesa u Jatu na razočaranje svog oca. Međutim, to me ne dotiče jer sam zadovoljna - u Srbiji sam!
- Moj prvi let bio je 1. januara 1987. godine i to do Budimpešte. To je bilo neko lepše vreme. Ubrzo sam se i udala za svog kolegu Nikolu Blagojevića. Svadbu smo pravili 1989. u hotelu "Jugoslavija", a godinu dana kasnije rodila sam kćerku Ivu, ali Nikolin i moj brak propada. Nas dvoje smo bili suviše različiti, on statičan, a ja dinamična. Bez teških reči smo se i razveli. Moja kćerka Iva danas ima 25 godina i živi u Nemačkoj.
- U Jatu sam radila do sankcija i embarga za SRJ, do sredine 1992. godine. Plata se smanjivala, a i posla je bilo sve manje. Nisam želela da se vratim u Nemačku, pa sam kratko radila kao novinar na Studiju B, zatim kao dopisnik jedne nemačke televizije. Strah od neizvesne budućnosti me je brzo vratio u Nemačku. Jedne noći 1993. godine krećem sa Ivom kolima do Budimpešte, a odatle avionom.
Potraga za ljubavlju
- U Nemačkoj sam upisala sociologiju, a uveče konobarisala kako bih mogla da preživim. U tom periodu majka mi je bila ogromna podrška i tako nas tri počinjemo zajednički život. Moj brat Dejan je već bio samostalan, a otac se takoreći potpuno izgubio iz naših života. Posle nekoliko godina udala sam se za jednog divnog čoveka, Nemca Folkara Rosa, koga moja ćerka i danas obožava. Bili smo u braku šest godina, ali on je i danas divan otac mojoj Ivi. Razveli smo se kad smo završili fakultete i shvatili da imamo različita interesovanja. Bilo je to negde 2000. godine, a i danas smo izuzetno dobri prijatelji.
- Čim sam diplomirala socijalnu pedagogiju, počela sam da stažiram kao jedina žena u Istražnom zatvoru u Kaselu i to je bilo fascinantno iskustvo. Radila sam godinu i po dana, a zatim se zapošljavam kao profesor u jednoj školi. Ubrzo mi umire otac, ja pronalazim oduška u vožnji motora. U tom lutanju i traženju sebe u Beogradu sam upoznala Dušana Đurića. Obrazovan, načitan, kavaljer, zgodan japanolog iz stare beogradske porodice... venčali smo se za nekoliko meseci. Međutim, naša veza je bila samo još jedna u nizu mojih grešaka. Divan intelektualac i dobar čovek, ali u svom svetu i posle godinu dana se rastajemo. Vratila sam se u Nemačku.
Motorom u Beograd- Vozačku dozvolu za motor sam dobila 1994. godine, ali nisam se usuđivala da motorom krenem sama u Beograd. Crvenim dukati motorom dovezla sam se u Beograd tek 1997. godine. Inače, motori su moja slabost - otkriva Aleksandra.
Turobno mesto- Kasel je danas postao centar savremenog umetničkog sveta, zahvaljujući pre svega nasleđu braće Grim, pa je tako i jedan je od najuzbudljivijih gradova kulture u Nemačkoj. Kažu za njega da je grad koji je umeo da poveže tradiciju i modernizam, ali za mene je to najturobnije mesto na svetu, bio onda, ali to je ostao i danas. |
Preokret
- U Kaselu sam upoznala Tomasa Špenglera, svog današnjeg supruga, pored koga sam shvatila da se ljubav ne meri rečima već emocijama i delima. Do današnjenjeg dana naš život je jedna divna bajka i on mi je najveća podrška u životu. Radila sam kao profesor, a onda sam doživela blaži moždani udar, zbog čega se Tomas strašno uplašio... Neko vreme sam razmišljala da se vratim profesorskoj karijeri, ali negde intimno u sebi sam osećala da sam nesrećna u Kaselu, što sam priznala i Tomasu...
- Uvek sam obilazila buvljake, prodavnice sa polovnim stvarima i antikvarnice i tako sam došla na ideju da u Beogradu otvorim prodavnicu Regal. To je zapravo novi koncept trgovine, koji Beograđanima nudi police i trgovačke usluge, gde oni izlažu svoju robu i određuju njenu cenu. Od oktobra 2012. godine sam opet usidrena u Beogradu, ali mojoj i Tomasovoj ljubavi to ne smeta... Često se viđamo, a naše emocije imaju veći kvalitet. Danas sam srećna žena, emotivno i poslovno ispunjena. Moj život je dobio novu dimenziju i ako sam dugo lutala u potrazi za identitetom, konačno sam se pronašla.
