I povetarac može doneti svetlost

Darko Jovović, šezdesetsedmogodišnji ekonomista iz bjelopavlićkog sela Kosić kod Danilovgrada, ceo radni vek je proveo u carini - od toga 20 godina samo na graničnom prelazu Božaj prema Albaniji. Otkad je otišao u penziju ovaj svestrani i posve neobični čovek gotovo sasvim se povukao u rodno selo gde se u miru na obali Zete potpuno posvetio ostvarenju nekih svojih ideja koje nemaju ama baš nikakve veze sa poslom kojim se bavio ceo radni vek.

Sedam godina eksperimentiše: Darko u svojoj radionici

 

Ovih dana je tako procurila gromovita vest da je Jovović patentirao pronalazak koji bi mogao da znači pravu revoluciju u sferi korišćenja vetro-energije. Sve to dobija na značaju ako se zna da priča o vetrenjačama traje sve od drevnih Feničana naovamo i da je u ovoj oblasti do sada registrovano oko 5.000 raznih patenata i sistema.

- Veoma mali broj tih pronalazaka je i praktično primenjen - kaže Jovović - a proteklih 80 godina je najpopularniji jedan francuski model. Ja sam, uveren i to ću lako i dokazati, rešio neke ključne probleme i otklonio najveće mane svih do sada poznatih vetrogeneratora, odnosno, nakon sedam godina upornog istraživanja, eksperimentisanja pa i malo sreće, napravio prototip vetrogeneratora koji će, u to sam potpuno siguran, biti barem upola jevtiniji za izgradnju i proizvoditi najmanje toliko više struje...

 

Umesto horizontalne osovine (reč je o položaju osovini na kojoj je pričvršćen poznati trokrilni rotor), Jovović je pribegao vertikalnoj osovini čime je eliminisao glomazne i veoma skupe i rizične visoke stubove na kojima su pričvršćeni rotori, ali i svi vema skupi uređaji koji regulišu rad vetrenjače (kod većih vetrenjača tu se mora instalirati i posebna kabina za čoveka koji će neposredno pratiti i kontrolisati njen rad, a to podrazumeva i izgradnju posebnog lifta).

- Za moj sistem nisu potrebni nikakvi visoki i glomazni stubovi. Tačno je da su vazdušna strujanja i vetrovi jači na većim visinama, ali je taj gubitak zanemarljiv u odnosu na dobit i pojevtinjenje pri gradnji. Uz to, svi vitalni uređaji koji regulišu rad moje vetrenjače, pa dakako i kabina za onoga ko će pratiti i kontrolisati njen rad, montiraju se na zemlji ili, još bolje, pod zemljom. Od svega je ipak najvažnije, i to je ono što smatram svojim najvećim uspehom: ja sam potpuno eliminisao gubitke energije vetra, što je ključna mana svih do sada poznatih modela vetrenjača. Eliminisao sam korišćenje dodatne energije, odnosno posebnih motora neophodnih za start vetrenjače, a što je najznačajnije moja vetrenjača ne zavisi od jačine i smera vetra - nju može pokrenuti i povetarac, a sistemom pokretnih krilaca u potpunosti se koristi snaga vetra. Ta krilca regulišu i brzinu okretanja rotora, tako da ni najjači vetar ne može da izazove havariju ili uspori, odnosno sasvim blokira rad vetrenjače...

Ovu svoju zanimljivu i reklo bi se dosta jednostavnu teoriju Jovović nam je demonstrirao u svojoj skromnoj radionici u kojoj ima nekoliko prototipova svoje vetrenjače, različite veličine. Uz pomoć običnog ventilatora izazivao je vazdušne struje koje su pokretale šestokraki rotor na kojem je menjao i postavljao nekoliko vrsta specijalnih pokretnih krilaca koja se lako pomeraju u jednu ili drugu stranu, zavisno od smera vetra. Za njih nikad nema takozvanog mrtvog položaja, praznog hoda kad bi jedno moralo da troši energiju da bi poguralo ono drugo - što je u svim do sada poznatim sistemima vetrenjača bio ključni problem i glavni gubitak energije.

Darko Jovović

- Ja sam o svemu ovome godinama maštao, crtao i planirao u dugim noćima, čak i dok sam kao carinik dežurao na granici, a ovde evo već sedam godina eksperimentišem, prvo u ovom zatvorenom prostoru, a potom i leti gore na planini, na Ponikvici, gde imam kolibu - letos sam već eksperimentalno sasvim uspešno proizvodio struju na jednom malo većem modelu moje vetrenjače - kaže Jovović.
Podsećamo Jovovića da za Crnu Goru važi da nije vetrovit prostor:

- To je donekle tačno za moje Bjelopavliće, recimo, ili neke druge kotline i doline, ali za planinske, brdovite predele, a njih je najviše, to uopšte ne važi. Tu su stalna strujanja vazduha zbog tih neprekidnih temperaturnih razlika i kolebanja tokom dana. A za moj model vetrogeneratora dovoljan je i lahor-vetar od dva metra u sekundi, da pokrene rotor. Već na povetarcu, na tri metra u sekundi, on počinje da proizvodi struju. A to što rotor nije podignut na visoki stub, nebu pod oblake, lako se reguliše i nadomesti rasponom krila i veličinom pokretnih krilaca na njima - objašnjava Darko Jovović, siguran da je na jedinstven način rešio ključne probleme u korišćenju vetro energije.