74 godine ljubavi Danila i Cice
Danilo i Bosiljka Krajnović iz Humske 16 u Beogradu dokaz su tvrdnje da ljubav produžava život. Najstariji supružnici u opštini Savski venac u braku su već 71 godinu, a vole se tri godine duže.
"Muž i žena moraju da poštuju jedno drugo, ali da se tako odnose i prema familiji bračnog druga. Bez toga nema uspešnog braka", kaže 95-godišnji Danilo, dodajući da se uvek trudio da se svojoj Cici, kako svi zovu Bosiljku, nađe pri ruci.
Cica kaže da su njena mirnoća i strpljivost bili temelj braka. Ako bi joj nešto zasmetalo, to bi prećutala, sačekala da prenoći, pa tek sutradan Danilu razložno objasnila gde je pogrešio.
"Pritisle su je bolesti, pa se ja sada brinem i o njoj i o kući, dok ne dođe geronto domaćica. Ujutru joj skuvam čaj, zategnem posteljinu, onda spremam ručak. Dan mi se završava oko ponoći, kada Cica zaspi. Ostanem budan još sat, dva kraj njenog uzglavlja, rešavajući ukrštenice", opisuje Danilo svakodnevicu jeseni života, tako drugačiju od dana na koje uspomenu čuvaju požutele fotografije koje sa setom lista.
"Upoznali smo se u Mariboru, 1940. godine. Ja sam bio podoficir, a ona je živela u železničkoj zgradi preko puta kasarne. Danima pre toga posmatrao sam je kroz prozor. Bila je lepa kao boginja, tri godine mlađa od mene. Zaljubio sam se do ušiju. Sećam se, bio je 15. april, video sam je kako u društvu sestre izlazi na ulicu i rešio da stisnem petlju i priđem joj. Stao sam pred nju i predstavio se, kakav je i red. A ona kao vezana vreća, ne progovara, i dan-danas je ostala ista, blaga i tiha. Srećom, mlađa sestra bila je pričljivija, pa je to pomoglo da održimo kontakt", priseća je Danilo.
Od tada su postali nerazdvojni. Ali, nad njihovu sreću i zaljubljenost nadvili su se oblaci rata.
"Posle silnih peripetija, iz Maribora smo, preko Zagreba i Beograda, uspeli da se domognemo mog rodnog Kragujevca. Sav ponosan, predstavio sam Bosiljku ocu, a on će na to: 'Nek si ti meni, sine, došao živ i zdrav, a snaja će biti'. Nije je ni pogledao, a posle ju je mnogo zavoleo. Venčali smo se 1943, okupila se samo najuža rodbina, nabavio sam jedno bure piva i ispekli smo nekoliko kokoški. Mesec i po dana ranije rodila nam se ćerka, kasnije smo dobili i sina. Izgubili smo ih jako mlade. Nada je umrla u 22. godini, a Mihailo u četrdesetoj", govori Danilo, a suza suzu stiže.
Posle nekoliko trenutaka teške tišine, licem mu se razliva blagost.
"Mihailov sin Marko je naše sunce. Da njega nije, ne bismo imali razlog da živimo. Pazi nas i obilazi, mnogo je duhovit, na oca. Sad su mu 34 godine, izgleda da se ozbiljno zaljubio. Kada je pre neki dan navratio, nije ostao na ručku, kaže, žuri na sastanak, samo nam je poverio da je našao devojku pametniju od sebe. Još davno smo mu poklon za svadbu kupili, njegovo je samo da se oženi. Eh, da mi je da dočekamo praunuče", uz uzdah zaključuje Danilo.
