Nada Macura: Svako veče gledam Sulejmana

Svakog jutra ustaje u pola četiri, u pola šest je na trolejbuskoj stanici, vozači je već znaju pa popriča sa njima, ali i sa građanima koji je svakodnevno zaustavljaju što u prevozu, što na ulici. Dolazi na svoje radno mesto, u beogradsku službu hitne pomoći, oblači beli mantil i već je na redu prvo uključenje u Jutarnji program RTS, zatim i Studija B. Doktorka Nada Macura je verovatno jedini lekar u Srbiji, čije ime i glas svi znaju.

Dr Nada Macura

Svakodnevno obaveštava javnost o nesrećama u minuloj noći i u toku dana, ali i daje savete građanima kako da se izbore sa vremenskim prilikama i neprilikama. Već je postala kultna njena rečenica: "Obucite se slojevito i ne idite nigde bez flašice vode". U televizijski program se uključuje ponekad i sa pijace, iz prodavnice ili u gradskom prevozu. I to radi iz ljubavi prema svom poslu, honorar od medijskih kuća ne dobija.

- Rođena sam u Vrdniku na Fruškoj gori za koji slobodno mogu da kažem da je naš Sent Moric. Odrasla sam u vrlo patrijarhalnoj porodici, otac Lazar bio je tehnički direktor rudnika mrkog uglja i prema sestri i meni bio je strog, ali pravičan. Majku Ljubicu gotovo da nisam zapamtila. Bolovala je od težeg oblika respiratorne bolesti i umrla je kada sam imala svega četiri godine. A i pre toga je stalno bila u sanatorijumu, tako da sam od nje bila odvojena kao beba od godinu dana. U sećanje mi je urezana samo slika kako stojim ispred, tada za mene ogromnih vrata i našoj prvoj komšinici sam rekla: "Baka Vuko, moja mama je umrla". Možda je baš mamina rana smrt uticala na to da ceo život imam potrebu da pomažem ljudima, da izaberem medicinu za poziv.

SLAVKO PRLJAVKO
- Otac se kasnije oženio Ankom, mojom drugom majkom, jednom divnom ženom koja je o meni i sestri brinula kao da smo njene i zbog nas se odrekla mogućnosti da ima svoju decu. Bila sam mala, pa sam joj možda zato bila privrženija nego moja šest godina starija sestra koja je zapamtila našu majku. Imala je stila, bila je uvek lepo obučena i doterana, pa je i na mene prenela tu ljubav prema modi. Dosta vremena sam provodila uz sestru. Ona je išla u školu, a ja sam uz nju učila osnove matematike i nemačkog jezika. Pričali su mi da sam se uvek borila za svoje mesto u društvu. Morala sam da budem u centru pažnje. Kada bi ocu u posetu došli gosti, primakla bih stolicu, sela sa njima i pratila razgovor. A kad bi me pitali kako se zovem, odgovarala bih: "Lepa sam".

U kolima Hitne pomoći

- Mogu da kažem da sam bila kao vuk u jagnjećoj koži, naoko mirna i poslušna, ali kad me niko ne gleda, umela sam da budem poprilično nestašna. Nisam bila naročito spretna, ali se vrlo dobro sećam kako sam se pela na jedno drvo u dvorištu, iz čije sam krošnje gledala vozove kako prolaze. Imala sam i neku svoju dečju igru, pa ako vidim da lokomotiva ispušta beli dim, znala sam da donosi nešto lepo, a ako je dim crn odmah sam silazila dole u strahu. Mnogo sam volela vozove, pa sam u to vreme želela da budem mašinovođa kad porastem.

- A onda je došla škola. U prvom razredu dočekao me je učitelj Čipčić, otac naše poznate glumice Vesne Čipčić. On je imao pravo lutkarsko pozorište, sa pravom pozornicom. Imao je lutku koju smo zvali Slavko Prljavko. Malim predstavama sa Prljavkom u glavnoj ulozi učitelj nam je pokazivao šta treba ili ne treba da radimo, kako da se ponašamo u različitim situacijama. To je bilo sve što smo učili u prvom razredu, nije bilo kosih tankih i uspravnih debelih, slova i brojeva. To je došlo tek u drugom razredu, sa novom učiteljicom. Za razliku od moje sestre koja je nalazila vremena i za igru i za učenje, ja sam znanje upijala, manje se igrala. Taj značaj stalnog učenja usadio mi je otac. Znao je da mi cepa strane iz sveske ako ne uradim kako treba, ali je znao i da me nagradi kad zaslužim. Nagrada je uglavnom bila jabuka ili neko drugo voće iz voćnjaka u dvorištu. Iako sam u svako doba mogla sama da je uberem, ta jabuka kojom me je otac nagrađivao, uvek mi je bila posebna. Nagradu ljudi uvek vole.

GRAŠAK I ANATOMIJA
- Bila sam dobar učenik. Posle osnovne škole završila sam gimnaziju u Rumi. Upisala sam društveni smer jer sam ceo život bežala od matematike, ali sam dobila široko obrazovanje, koje mi mnogo koristi i sada u životu. Na kraju upisujem Medicinski fakultet u Beogradu. Studije za mene nisu značile stalne žurke, izlaske i druženja. Učila sam mnogo i to se vremenom isplatilo. Tvrdim da medicinu može svako da završi, ali mora da se zagreje stolica. Sećam se da sam dok sam učila anatomiju, spavala sa ljudskim kostima i to bez trunke gađenja. Jednostavno to mora da se isključi. Bilo je svega, na primer, na sudskoj medicini otvaramo želudac mrtvog čoveka i u njemu nađemo zrna graška, a onda me posle toga za ručak sačeka grašak. I miris formalina me dugo proganjao. On pomalo podseća na miris slanine, pa sam je jedno vreme pošteno izbegavala.

- Po završetku studija, sticajem okolnosti odlazim u Kragujevac. Najpre sam se prijavila na konkurs za lekara u Zvorniku, gde su me oberučke prihvatili, ali nekako se desilo da se moja majka Anka čula sa svojim rođakom, koji je bio načelnik hitne pomoći u Kragujevcu. Ponudio mi je posao, te sam rešila da ipak odem tamo. To je bila prva hitna služba u kojoj sam radila, zatim sledi ona u Smederevskoj Palanci. U to vreme sam se i udala i razvela, te sam i rukama i nogama kopala da odem iz tog mesta i na kraju dolazim opet u službu hitne pomoći, ali u Beogradu. Nekako vrlo brzo po dolasku u Beograd, dobijam kardiologiju za specijalizaciju. Nisam imala vremena ni o čemu drugom da razmišljam. Noći sam provodila u hitnoj službi, a dan u Urgentnom centru, pod budnim okom mog mentora profesora kardiologije Dejana Boškovića. Svi studenti su ga se plašili, a ja sam imala tu sreću da mi bude mentor. On je bio ništa drugo do genijalac.

HALO 94
- Pored lekarske, imam i novinarsku karijeru. Sve je počelo 1995. godine kada sam bila glavni i odgovorni urednik naučnog časopisa "Halo 94". Tu sam provela 10 godina. U tom trenutku je novinarka iz drugog programa Radio Beograda došla da provede sa nama jednu noć u hitnoj pomoći, da vidi kako to izgleda na terenu. Preporučila me je koleginici Gordani Stošić, pa sam počela da se uključujem u program Radio Beograda sa lekarskim savetima. Zatim me je primetio urednik Radio Novosti, pa sam i sa njima počela da sarađujem. Zatim sam vodila emisiju "Kroz odškrinuta vrata", gde su ljudi mogli da pitaju lekare sve ono što ih je zanimalo. Onda prelazim na Radio Jat gde sam vodila emisiju "Kiseonik", a onda nekako počinje i moja televizijska karijera, počinjem da gostujem kod Dragutina Gregorića u emisiji "Viva". U to vreme sarađivala sam i sa časopisima "Ana" i "Bazar". Tako počinjem saradnju sa mnogim medijima gde se uključujem u program sa savetima vezanim za zdrav život. Sada sam profesionalno vezana za RTS i Studio B, koji mi je posebno važan, jer sam od njih dobila nagradu "Naj Beograđanin" upravo za to moje savetovanje i to mi je među najdražim priznanjima koje sam u životu dobila.

CIGAN-MALA
- Sa terena u Hitnoj pomoći nosim mnoge uspomene, i lepe i ružne, potresne. Radite sve, od teških saobraćajnih nesreća, ubistava, samoubistava, smrskanih glava nakon padova sa velikih visina... Danas mi je pomalo žao što sve te događaje nisam zapisivala, što za svaki nisam napisala po jednu kratku priču. Svega se čovek kroz taj posao nagleda i možda je neobično, ali i danas su mi najlepše uspomene na romske vatre. Ta vatra koja pucketa iz starih šporeta stvara jedan sasvim poseban osećaj. Mnogo sam vremena provela u njihovim kućicama čekajući da pacijentu bude bolje. Ta sloga koja tamo vlada, nigde drugde ne postoji. Njih se okupi i po 20-ak samo da pomognu, komšiji, drugu, bratu... Ili se okupe tako zajedno, pa gledaju španske i portugalske serije, pa i ja sa njima, jer ih volim.

- Serije sam počela da gledam sa pokojnim ocem. Kad god sam išla da ga obiđem, provodili smo vreme ispred televizora gledajući razne španske i portugalske serije. Sećam se da mi je govorio: "Kad počnu svi da umiru, znaj da se bliži kraj serije". On me je zainteresovao, pa ih sada stalno gledam. Trenutno pratim "Silu", a donedavno sam pomno pratila "Sulejmana Veličanstvenog" najviše zbog njihovog nacionalnog folklora, načina odevanja i fantastičnih ukrasa. Gledajući ove serije, prosto uživam.

- Uživam u svom poslu, prvenstveno zato što volim ljude i želim da pomognem koliko mogu, makar savetom kako da žive zdravije. Ali, činjenica je da se ni sama u potpunosti ne pridržavam tih pravila. Ne pušim, alkohol ne podnosim, nemam visok krvni pritisak, šećer ni holesterol. Sve što mogu da redukujem, to i uradim, jedino ne mogu da se izborim sa viškom kilograma. Nikako mi ne uspeva. Ali to je od stresa koji doživljavam na poslu. Sa svojom kilažom živim, ne stidim je se, ali bih volela kad bih mogla lakše da se otarasim viška.

- Kada bi trebalo sebe da opišem rekla bih da sam jednostavna i skromna, ne zavidim onima koji imaju više od mene i nikada nikome nisam radila iza leđa. Sve sam u životu postigla sama, nikada me niko nije gurao, jedino mi je otac dok je bio živ davao tu svakom neophodnu podršku da se borim sa životom. A sada tu podršku dobijam od sestre.