Preživeo dva pada sa šljive
Posle višemesečnog lečenja u milanovačkoj bolnici i u kragujevačkom KBC gde je 43 dana proveo u komi, Uroš Čeliković, jedan od najboljih domaćina u selu Lozanj, je odlučio da više nikada ne kroči u voćnjak u kojem je sa iste šljive pao dva puta i jedva preživeo padove.
- Prvi put sam sa šljive pao 1990. godine na neke vrljike od ograde i polomio nekoliko rebara. Polomio sam plućno krilo. U glavi mi je neko vreme bilo sve crno, ugruvao sam se do zla boga i bilo je došlo dotle da samo još ispustim dušu. No, tada sam bio baš utegnut i u snazi, a i lekari su dali sve od sebe te sam se brzo zalečio i povratio i nastavio sa uobičajenim seoskim poslovima - priseća se Uroš Čeliković svog prvog pada.
U šali objašnjava da mu se sve to, a i ono kasnije, dešavalo samo zato što je taj voćnjak u miraz donela njegova supruga Radmila.
Bolničar u čudu- Nakon pada, kako su mi kasnije pričali, iz milanovačke bolnice hitno sam sanitetom u pratnji lekara upućen u bolnicu u Kragujevcu. I preživeh povrede, a kada sam se vratio na dalje lečenje u bolnicu u Gornjem Milanovcu, jedan od bolničara je u mene gledao kao u čudo jer nije mogao da poveruje da sam živ - kaže Uroš. |
Ako je prvi pad sa šljive ranke za Uroša bio neko upozorenje, onda je drugi pad, kaže Uroš, mogao da znači samo crveni karton iz ovozemaljskog života. Ipak, posle 43 dana lebdenja između života i smrti, neki nebeski sudija je crveni karton vratio u džep, a Uroš se vratio svojoj kući, gde je već bilo sve pripremljeno za njegovu sahranu. Istina, posledice pada su ostale, ali je, kaže Uroš, ostala i glava na ramenima.
- Bio je 15. avgust prošle godine, a ja se tog događaja, bar do pada, sećam kao da je bio juče. Rodila ranka kao nikad i, naravno, šteta je da propadne. Pođem sa ženom Radmilom i svastikom Milenom da kupimo šljive i uz merdevine se popnem na drvo jer su najlepši plodovi, oni od kojih je najbolja rakija, u vrhovima krošnje. No, tu je za mene bio kraj tog dela filma koji je umalo bio sa tragičnim završetkom. Sledeće čega se sećam bila je bolnička soba u Kragujevcu, gde sam proveo, kako su mi kasnije objasnili, 30 dana u potpunoj komi, a sledećih 13 dana sam samo na trenutke dolazio sebi, ali se i toga ne sećam. Kada sam došao svesti još uvek sam bio na onoj šljivi - objašnjava Uroš, ubeđen da je i drugi pad sa iste šljive preživeo samo zato što mu je tako suđeno.
Šta se dešava u mozgu čoveka dok je u komi, to nikada niko neće saznati, a to ne mogu da objasne ni oni koji su, kao Uroš, proveli toliko vremena lebdeći između tanke linije života i smrti.
- Svega što se sećam iz tog perioda su snovi u kojima me stalno prenose iz jedne u drugu poljsku bolnicu i nekog čiče Miloja Rakovića koji me je stalno posećivao i ništa više. Što se mene tiče, kada sam se probudio bio sam još uvek na toj šljivi i sve vreme od kada sam se oporavio i došao svojoj kući razmišljam šta da radim sa njom - da li da nađem nekoga da je poseče i da sa njom ložim rakijski kazan, ili da je ostavim da živi dok joj je, kao i meni, suđeno - kaže Uroš.
