Muke Srba u Sočiju: Ukrali mi 4.000 evra
Drama srpskih građevinara koji su se, takoreći, dobrovoljno našli u bezizlaznom zatočeništvu na nekoliko hiljada kilometara od majke Srbije, u olimpijskom gradu Sočiju, šokirala je srpsku javnost, ali onima koji su krenuli trbuhom za kruhom to i nije mnogo pomoglo! Među onima koji su okusili gorki zalogaj dobrovoljnog zatočeništva u Rusiji, a sve zbog pristojne zarade obećane u Srbiji našao se i 35-godišnji Aleksandar Gajić iz Bogatića. Njegovi roditelji 62-godišnja Anđelka i 65-godišnji Jovan i sami su bili dijasporci.
Živeli su 12 godina u Nirnbergu. Danas se kaju što su se pre Aleksandrovog rođenja vratili u rodni Bogatić. Njihov sin Aleksandar je u međuvremenu odrastao i danas ima 12-godišnjeg sina Stefana i šestogodišnju ćerku Aleksandru. Po zanimanju je elektromehaničar, ali u struci nikada nije radio, za njega kao da su bili rezervisani teži poslovi i putevi. Tako mu se učinilo da je i njega Bog pogledao kad mu je prijatelj predložio da krenu u Rusiju. Za sobom je Aleksandar poveo i brata svoje supruge. Njihova tromesečna agonija se završila srećno, ali moglo je da bude i drugačije.
TURISTIČKA VIZA
- Život je kao moćna nabujala reka, nosi i bacaka čoveka kako stigne. Ne mari za nesreću koju pravi. Često se pitam kako bi moj život izgledao da su moji roditelji ostali da žive u Nirnbergu. Ko zna, možda bih se ovih dana spremao za odlazak sa porodicom na Olimpijske igre u Sočiju. Kako god, za sve što mi se desilo i što sam prošao i preživeo, od 30. oktobra 2013. godine do 6. januara ove godine, kriv sam ja. Moja je odluka bila da odem u Soči kao građevinski radnik. Zato sam dao otkaz u štampariji u kojoj sam radio sedam godina na crno, za platu od 130 evra. Ipak, agonija gladi i bespomoćnosti je nešto što nikome ne bih poželeo. Ipak, nisam naprečac doneo odluku kao neki nezreli balavac da krenem u Soči, već sam gledao da koliko-toliko svojoj deci obezbedim sigurniju egzistenciju. Nije mi palo na pamet da ću biti radnik na crno i u Sočiju, jer sam mislio da se takve stvari rade samo kod nas u Srbiji. Mada, ruku na srce, meni ni za jednu muku u kojoj sam se našao ta tri meseca nisu krivi Rusi, već pre svega vlasnik čačanske agencije Hej ju, Dušan Kukić, koji nam je rekao da ćemo imati sve papire. Poverovao sam i otišao sa turističkom vizom koja važi mesec dana.
Plata za veresiju- Pre nego što sam krenuo u Soči, pozajmio sam 100 evra, kako bih imao uz sebe koji dinar, ali nisam ih još vratio, kako i od čega da vratim dug? Otišao sam radim i zaradim, a napravio sam samo trošak, da sam znao šta će mi se desiti, ne bih dao otkaz u štampariji, mada je plata bila mala, ali je makar bila sigurna. Ovako sam menjao gotovo za veresiju i šta dalje? |
- Ipak, dvoumio sam se šta da radim i da li da krenem u Soči. U dogovoru sa suprugom Radicom odlučih da se upustim u nepoznato. Nije bilo straha od teškog posla, izdržljiv sam i mogu da radim ako treba po ceo dan, a motiv mi je bio jak. Do Sočija smo putovali 72 sata autobusom. Četvrtog dana popodne smo stigli. Sačekao nas je neki Raško, koji je imao potpisan ugovor sa ruskom državnom firmom Olimp stroj, koja je glavni izvođač radova. Rekao nam je da su oni zapravo ti koji su angažovali radnike iz Srbije, Čečenije, Uzbekistana i ostalih država. Taj Raško, koji se služi sa dva prezimena i ima dvojno državljanstvo, bio je zadužen za nas kao neka vrsta našeg menadžera, pre bih rekao prevaranta.
BONOVI ZA HRANU
- Bili smo srećni što smo konačno stigli na krajnje odredište. Međutim, umesto da nas smeste u hotel u Sočiju, kako je bilo dogovoreno, Raško nas je odveo 40-ak kilometara dalje u grad Veseloj. A umesto obećanog pristojnog hotelskog smeštaja, smestio nas je u tek sazidanu devetospratnu zgradu. Međutim, posle nekoliko dana saopštili su nam da upravo na toj zgradi radimo fasadu i da ćemo ostati tu jer nam je to smeštaj. Nas desetak iz Bogatića i okoline smo se samo zgledali, ali nismo hteli da pravimo probleme. Rukovodili smo se istom idejom, došli smo zbog posla i zarade, a ne zbog luksuziranja u hotelu.
- Jadni i naivni nije nam bilo jasno da je nedostatak hotelskog smeštaja sitnica u moru neprijatnosti koje nas čekaju u tuđini. Udeliše nam i bonove za hranu, a naša umorna lica se razvukoše u iskrivljene osmehe. Gladni stomaci su nas odavno upozoravali, jer smo ono malo pozajmljenog novca, koji smo poneli iz Srbije, svi čuvali. Znamo da štedimo, znamo da radimo i zapnemo, ali znamo i da verujemo slatkorečivim ljudima, čak i kad sve krene nizbrdo. To je ono što znam danas, ali nisam znao juče.
PROMAJA I PSOVKE
- Posle nedelju dana dobismo simbolični avans, otprilike 20 evra. Nije mnogo, ali čoveku praznih džepova izgleda kao obećana zemlja i daje nadu da sve kreće nabolje. Bilo je to otprilike 7. ili 8. novembra, ne znam tačno. Nismo padali u očaj, ali smo iz dana u dan postajali sve oprezniji kako sa novcem, koji nismo imali, tako i sa druženjem.
- Oko nas je bilo mnogo Čečena i Uzbekistanaca koji su takođe radili na crno, a koji su prema nama bili neprijateljski raspoloženi! Bilo ih je oko 500 i stalno su pokušavali da nas isprovociraju, ali čuvali smo se sukoba. Zato nijednu noć nismo mirno spavali. Dobacivali su nam svašta, od toga da je Kosovo Albanija a ne Srbija, preko raznih psovki i uvreda. Sve smo prevazišli u početku, s nekoliko čarki koje su na vreme prekinute...
- Život u zgradi bez vrata, prozora, bez grejanja, kreveta, kupatila i toaleta bio je mučan. Pitao sam se kako ćemo spavati jer idu hladni dani. Posle nedelju, dve taj prostor smo ušuškali koliko je to moguće. Stavili smo vrata i prozore, nekako napravili,
koliko-toliko, pristojnu spavaonicu. Međutim, teško je bilo bez vode i kupatila.
BATINE NA CARINI
- Posle mesec dana rada dođoše po nas i rekoše da moraju da nas izvedu iz Rusije u Abhaziju, zbog isticanja turističkih viza. Nema mnogo razmišljanja, upali smo u mašineriju i živeli na granici dostojanstva. Valjda nas je u tom brlogu držala nada da uskoro sleduje prva ozbiljnija isplata.
Pusta beda i novac toliko ponize čoveka da se pretvori u životinju.
- Na granici sa Abhazijom doživesmo čudo. Izveli su nas iz autobusa i tu smo na ničijoj teritoriji čekali više od sedam sati na ledenom vetru dok se naš vodič, neki Uzbekistanac, svađao sa ruskim i abhazijskim carinicima. Nije hteo da im plati za nas desetoricu oko 1.500 evra, koliko je bilo dogovoreno. Novac je uzeo za sebe, ali kad su ga carinici pretukli onda im je sve do poslednjeg evra dao. Korupcija gde god se okreneš, a mi smo mislili da smo pobegli od nje! Ipak, nismo imali kud, čekali smo isplatu...
- Posle toga smo se vratili u Veseloj i nastavili da radimo. Svako je imao svoje brige i noćne more. Sledeća isplata nam je unela malo radosti, istina dobili smo je oko 1. decembra, 220 evra. Sve što sam dobio poslao sam Radici. Bruka i sramota, otišao sam da zaradim pare, planirao oko 1.500 evra po mesecu, a jedva sam izvukao tu bedu, ali opet, bio sam zadovoljan da sam makar i to dobio. Nadao sam se da će možda biti pravde, pa će stići sve ono što treba zbog čega sam i otišao u Soči.
PRAZNI DŽEPOVI
- Kako pare nisu stizale svi smo bili nervozniji, a i taj naš Srbin, prevarant Raško, počeo je, kako smo posao privodili kraju, da nas zaobilazi u širokom luku. Vrdao je i pričao da će isplata biti ako završimo sav posao do 25. decembra, istog tog dana. Praznih džepova, gladni i umorni od laži, svi smo samo maštali o povratku kući. Sve češće smo razmišljali o povratku u Srbiju, pa čak i bez para. Bili smo u kolu sa đavolom. Nekako, poslednjim atomima snage završismo posao pre roka, 23. decembra. Fasada "našeg doma" je bila gotova, ali i sve ostalo što su tražili od nas mimo dogovora. Međutim, od isplate - ništa.
Roditeljska muka- Odrastao sam u skromnoj radničkoj porodici i kao svaki klinac maštao o lepoj budućnosti. Slušajući priče mojih roditelja o njihovom radu u Nemačkoj, u Nirnbergu, razmišljao sam kako je šteta što su se vratili u Srbiju. Međutim, kako da im stajem na muku i da im to kažem. Dovoljno je što se danas i sami kaju. Kad su sazidali kuću u Bogatiću, napunili su je i odlučili su se na povratak kako im se deca ne bi rađala i rasla u tuđini. |
- Dozlogrdilo nam je sve i u beznađu smo kontaktirali Astru, nevladinu organizaciju u Srbiji, koji su nam pored srpskog konzula Milana Živkovića mnogo pomogli, te na kraju, na jedvite jade dobismo još 220 evra. Tako da sam sve ukupno zaradio za tri meseca arbajta oko 440 evra.
Kad nam dadoše taj novac, bio je 30. decembar, nas desetak se dogovorismo da se vraćamo u Srbiju kako znamo i umemo. Ako treba i peške. Tako da smo tu poslednju isplatu od 220 evra iskoristili za povratak iz Sočija. Putovali smo šest dana do Srbije. Kući smo došli u svitanje na Badnji dan.
Inače, iz Sočija smo autobusom krenuli ka Ukrajini, pa smo se dalje snalazili kako smo umeli i znali, samo da se dokopamo Srbije. Kad smo se dovukli do naše države, pozvao sam pašenoga da dođe po nas koji smo živeli u Bogatiću i okolini.
STOMAK NE BIRA
- Ulazak u moju kuću je bio neopisiva radost. Svi su bili tu, Stefan, Aleksandra, supruga Radica, majka Anđelka, otac Jovan, a mene sramota zbog neuspeha, ali tu je i osećaj sigurnosti! Znam da sam svoj na svome, al' muka se nastavlja. Idem od jednog do drugog i tražim posao, a posla nema!
Gladan stomak mora da se nahrani, deca za školu moraju da imaju obuću i odeću, a i užinu. Kako od dečjeg dodatka, koji je oko 20 evra i onog što Radica jednom nedeljno zaradi u hamburgernici iznosi manje od 10 evra. Sve ukupno to je 60 evra, pa i čarobnjak ne bi mogao da raspodeli to na 30 dana.
- Neko će reći da sam lakouman, da nisam patriota i ko zna šta sve, ali kad bi mi se opet pružila prilika da radim u inostranstvu i pored đavoljeg iskustva, opet bih otišao. Stomak ne bira, a ja sam otac i moram da prehranim svoju porodicu. Muka je kad je čovek u punoj snazi, a bez posla. Sad opet ne spavam od briga i od toga šta li mi život novo sprema i dokle ovako...
