Jedanaest metaka u dečaka u Pandi
Lazar Obradović rešen je da sazna ko je, po čijem nalogu i s kakvim ciljem zverski ubio njegovog sina Ivana i petoricu njegovih drugova, a od svake istine za roditelje je strašnije ako se pokaže politička ujdurma.
Prošlo je 15 godina od monstruoznog zločina u kafiću Panda u centru Peći, kad su dva maskirana, u crno obučena zlotvora rafalima iz automatskog oružja pokosila šestoricu srpskih mladića - učenike: Ivana Obradovića, Zorana Stanojevića, Svetislava Ristića, Vukotu Gvozdenovića, Dragana Trifkovića i studenta Ivana Radevića - od kojih je samo Radević bio punoletan.
Sve do pre neki dan taj stravični masakr bio je gotovo zaboravljen, a onda je potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić posejao sumnju da to možda i nije, kako se verovalo, zločin albanskih zlikovaca, da sigurno nije zlodelo stranih tajnih službi i organizacija, a kako je na tapetu srpska tajna policija iz te Vučićeve izjave mogao se izvesti zaključak da su nedužni mladići žrtve njihove ruke.
Lazar Obradović je otac najmlađeg među poginulim, 14-godišnjeg Ivana Obradovića, odličnog đaka prvog razreda gimnazije. Lazar je bio i očevidac tragedije:
- Bio je ponedeljak, 16. decembar 1998. godine - kaže za "Vesti" Obradović. - Moj pašenog Suad Šabović pozvao nas je te noći na večeru. Negde oko sedam sati uveče, supruga Slavica i ja sa dve ćerke (jedna je tada imala 12, a druga tek četiri godine) stigli smo kod njih. Sa nama je pošao i sin Ivan koji je te noći odustao da ide na trening košarke.
Moj pašenog je u prizemlju kuće držao taj zlosretni kafić, koji je u stvari bio neko gimnazijsko sastajalište. Radio je samo pre podne, a uveče je tamo navraćalo samo odabrano društvo mladića koji su ulazili na sporedna vrata, igrali karte, slušali tihu muziku. I te noći ih je bilo desetak-dvanaestak, među njima i brat blizanac mog pašenoga Mirsad Šabović. Dok su moja svastika Snežana i supruga pripremale večeru, ja sam sa pašenogom sišao u lokal gde je bio i moj sin. Sedeli su za dva stola, a moj Ivan na jednoj barskoj stolici odmah do vrata. Pašenog i ja smo seli u odeljku povezanom sa glavnom prostorijom. Negde oko osam sati dvojica od tih mladića, dva brata, krenuli su kući na večeru. Izašli su na glavni ulaz i vrata su ostala nezaključana. Nije prošlo ni deset minuta, začuo se prvo tresak vrata, a odmah potom rafali... Nemam snage da opišem to što smo zatekli pašenog i ja kad smo utrčali i to ne bih poželeo ni najvećem krvniku. Nije nam padalo na pamet da idemo napolje za ubicama. Pritrčao sam sinu, ali sam odmah video da mu nema pomoći. Pogođen je sa čak 11 metaka.
Lazar je bio najprisebniji i pozvao hitnu pomoć, ali, nažalost, ni njegovom sinu, ni još trojici mladića više nije bilo pomoći. U bolnici su malo potom ranama podlegla još dvojica, a lekari su se izborili za život trojice nešto lakše ranjenih.
- Uviđaj nije mogao, niti smeo da počne pre verifikatora čuvene Vokerove misije - kazuje dalje Lazar Obradović. - Oni su samo ušli u lokal, pogledali onaj užas i otišli, a da nikoga ništa nisu upitali. Ja sam kasnije tražio njihov zapisnik o uviđaju, ali su mi odbrusili da podatke ne daju fizičkim licima. Vokerov zamenik, Francuz Keler, koji će kasnije biti i francuski amdasador u Srbiji, kazao nam je posle da je on u izveštaju napisao da je to bio masakr nad nedužnim srpskim mladićima, ali Voker nije pustio takav izveštaj, već je sve to okarakterisao kao klasični "incident". Nisam, naravno, bio začuđen što me Vokerovi "verifikatori" nisu ništa pitali šta se i kako desilo, ali kad su na isti način postupili i srpski istražni organi, posumnjao sam da od svega neće biti ništa - kaže Obradović.
Još punih šest meseci nakon zločina srpska policija je i u Peći imala svu vlast i mogla mnogo toga da učini na rasvetljavanju ovog zločina, ali nije ništa.
- Samo nekoliko dana kasnije Nikola Šainović, tadašnji potpredsednik Vlade Srbije, saopštio je da su uhapšene ubice dece u Peći.
Kad smo saznali da su u pitanju gotovo retardirane protuve koje ne mogu ni muvu zgaziti, a pogotovu kad su i oni nedugo potom pušteni iz zatvora, bilo je jasno da je to samo politička ujdurma koja je imala za cilj da trenutno umiri ogorčenu javnost. Smenile su se od tada do danas u Srbiji nekolike vlasti. Nesrećni roditelji pobijenih mladića su kucali na vrata svih, ali niko nije ni prstom makao - veli Lazar Obradović.
- Mi smo otvoreno pitali Mila Novakovića, tadašnjeg šefa tajne policije Srbije, oko 2000. godine da li može da nam garantuje da to iz nekih razloga nije možda učinila naša ili strana tajna služba. Bez predomišljanja nam je odgovorio da nam to ne može garantovati. Od tada se kod svih nas roditelja pojavio crv sumnje.
Nedavna izjava Aleksandra Vučića i sve što je potom usledilo, lavina napisa i svakovrsnih nagađanja za nesrećne roditelje bilo je veliki šok posle gotovo cele decenije ćutanja.
- Do moje pameti još ne može da dopre da je to uradila naša služba, naša tajna policija, ali spreman sam čak i tu strahotu da prihvatim ako mi neko argumentovano dokaže ko je to učinio, po čijem nalogu i posebno s kakvim ciljem je žrtvovan život mog maloletnog sina i njegovih pet drugova. Više se ne plašimo ni takve istine, ali strahujemo, a to bi bilo novo ubistvo naše dece, ako se ispostavi da je i ovo sada samo nečija velika zakulisna igra i politička ujdurma i špekulacija za trenutne, dnevne potrebe.
Ni u grobu mira
|
