Pola veka gricka penziju
Aleksandar - Leso Radonjić iz Gornjeg Milanovca ima najduži penzionerski staž u Srbiji.
"Penzioner sam više od pola veka. Sad, ako me pitaš kako sam doživeo ove velike godine, onda ja tu nemam pravi odgovor, jer se u životu i nisam nešto čuvao - jeo sam šta sam hteo i šta je imalo, dobro sam pio, a i danas svakog jutra popijem po dve-tri rakije, često sam i osvitao u kafanama, i pušio sam. Bogu hvala, doživeh vek", kaže Leso.
U kući Aleksandra - Lese Radonjića na periferiji Gornjeg Milanovca u toku su pripreme za proslavu njegovog stotog rođendana koji se poklapa sa stogodišnjicom Kolubarske bitke. Da li će Srbi na pravi način obeležiti jednu od najslavnijih srpskih bitaka i da li će im to biti dozvoljeno od nekih zemalja koje su poražene u Prvom svetskom ratu, o čemu se ovih dana i te kako govori, to Radonjić ne zna, ali zna da će se u njegovoj kući slaviti više dana, jer je on jedan od retkih Takovaca koji je ispisnik Kolubarske bitke.
"Rođen sam u selu Gornji Branetići na obroncima planine Rajac u Prostrugi koja je u svim vojnim kartama vojvode Živojina Mišića upisana kao veoma važna kota za srpsku vojsku. Tu su bili rovovi srpske vojske, a kuća u kojoj sam rođen se nalazila na svega nekoliko desetina metara od prvog srpskog rova. U matične knjige rođenih sam upisan 2. januara 1915. godine, a rođen sam krajem decembra 1914. godine, dok su trajale ljute borbe. Iz tih rovova su srpski vojnici i krenuli u konačnu pobedu i proterali Austrougare preko Drine i Save", kaže starina Aleksandar Radonjić, koga u čitavom kraju znaju po nadimku Leso.
Nakon završetka Prvog svetskog rata Leso Radonjić je odrastao, kao i sva druga deca u to vreme, u sirotinjskim uslovima.
"Detinjstvo sam proveo čuvajući stoku i to vreme pamtim po nemaštini i prvom roju pčela koje sam pronašao u šumi. Eto, od tada pa do pre nekoliko godina sam uvek imao košnice sa pčelama i pravio najbolji med. Vojsku sam odslužio 1936. godine. Nakon vojske oženio sam se i počeo domaćinski da se kućim, ali ubrzo naiđe i Drugi svetski rat koji jedva preživeh jer su me Nemci izvodili pred streljački vod, ali nije mi bilo suđeno da tako završim život. Kada sam preživeo Nemce, priključio sam se partizanima i prošao sam mnoge borbe, a najviše borbe na Sremskom frontu. Imao sam i čin poručnika i nudili su mi da ostanem u vojsci, ali mi se nešto nije sviđalo, a posebno one podele kazana na vojničke i oficirske i tako odlučim da se ratosiljam uniforme i da dođem da orem zemlju koju su orali moji preci. Boračku penziju sam odbio kada su mnogi uz dva lažna svedoka dobijali penzije na ime učešća u ratu", kaže Leso.
Radio i kao matičar
Najbolje u Titovo vreme
|
