"Srpski rudnici su za mene zatvoreni"

Uspešnu karijeru sportskog menadžera, generalnog sekretara Tuzlanske KK Slobode Dite, prekinuo je rat. Ratna Tuzla, uvideo je Miloš Bošnjaković to brzo, sve je manje bila njegov grad. Zato je sa suprugom Milenom i ćerkom Mirnom, kao i hiljade drugih Tuzlaka, spakovao kofere i otisnuo se u neizvesnost. Tada nisu ni slutili da će stići "na kraj sveta". Nisu želeli dalje od Novog Sada, gde su pokrenuli privatni biznis.

Miloš Bošnjaković, direktor australijske kompanije SCL

Srećom, znanje nisu ostavili u Tuzli, pa su i u novoj sredini brzo dospeli do nivoa koji nije mogao ostati neprimećen. Pogotovo očima svakakvog polusveta i ratnih "poreznika", koji su smatrali da im pripada deo tuđeg kolača. Bošnjakovićima se i to brzo smučilo i pala je odluka da idu na kraj sveta. Tako su 1996. godine dospeli do Novog Zelanda, dalje više ništa nije vozilo.

Za samo nekoliko godina, uspešnim porodičnim biznisom u ugostiteljstvu i pekarstvu pokorili su Velington. On im je postao tesan, pa su odlučili da pokušaju sreću u susednoj Australiji, u Pertu. I sa novim izazovima, u rudarstvu i građevini. Rudarska kompanija Miloša Bošnjakovića dospela je na nekoliko svetskih berzi, ali, uprkos upornim pokušajima, nije uspela da uđe i u Srbiju.

Izgleda da je manje zahtevno dovesti kompaniju do Londonske berze, nego investirati u Srbiji?
- Kada bih pamtio samo loša iskustva, mogao bih na to potvrdno odgovoriti. No, imam utisak da se Srbija presporo menja. Kako je do sada na tom planu bilo, možda je bolje i ne podsećati, jer bi to ubilo svaku poslovnu ambiciju.

Politika i Balkan

Na Skupštini dijaspore premijer Srbije Ivica Dačić je rekao da se dijaspora može boriti za srpske nacionalne interese samo učešćem u vlasti, navodeći pri tom primere Hrvatske i Kosova?
- Po mojem skromnom sudu mogao je i prećutati te primere jer ne treba ni spominjati kako su Srbi završili u tim sredinama. No, to što je dijaspori poručio da se bori za vlast u zemljama gde živi, da bi tako pomogli Srbiji, i sa tim se nije proslavio. Ako mogu govoriti u ime drugih, pa mi da smo imali političkih ambicija, verovatno ne bismo bili u dijaspori. Najveći profit na ovim našim balkanskim prostorima donosi politika. Dobrim delom politika je i kriva što smo u dijaspori. Dijaspora sigurno nema ambicija da bude vlast u Srbiji, ali ima potrebu da "menja" tu vlast, da menja filozofiju vladanja, da u Srbiju donese iskustva zemalja čijem društvu težimo.

Ipak, da biste mogli vrednovati promene, možda je dobro prisetiti se loših iskustava?
- Moj prvi pokušaj investiranja u Srbiji nije bio uspešan. Iako sam okupio kompetentan konzorcijum, renomirane rudarske eksperte i nekoliko investicionih fondova iz Australije i predložio tadašnjoj Vladi Srbije da zajedno razradimo način privatizacije RTB Bor, kroz kompletnu privatizaciju ili strateško partnerstvo, ta je priča završila neuspešno. Nas je to stajalo ozbiljnog novca i dve izgubljene godine, a RTB Bor produženja agonije koja, koliko znam, traje i danas. Jednom rečju, svi smo izgubili.

Koliko mi je poznato to vas nije obeshrabrilo?
- Ma ni slučajno. Ostao sam na ovim prostorima uprkos svakoj poslovnoj logici. Učestvovao sam u privatizaciji rudnika Lece iz Medveđe, zatim Suve Reke iz Raške, pa rudnika Grot iz Krive Feje pored Vranja, a u tome su me nesebično podržavali i zvaničnici iz tadašnjeg Ministarstva za dijasporu u Vladi Srbije. I sve je to završilo bez rezultata.

Konačno ste shvatili poruku?
- Pa da. Kada sam konačno uvideo da moji Srbi ne cene moj novac i koncept investiranja, sa kumom Predragom Peruničićem otišao sam u bratsku nam Crnu Goru i tamošnjim zvaničnicima predočio već spreman investicioni plan za odavno zatvoreni rudnik Brskovo u Mojkovcu.

Kako su oni reagovali?
- Tadašnji i sadašnji premijer Crne Gore Milo Đukanović tražio je tri dana da mi odgovori i kada je prošao taj rok njegov odgovor je bio - dobro nam došli.

Šta je to značilo za Mojkovac?
- Preporod u svakom pogledu. Za dve godine uložili smo u taj rudnik preko pet miliona evra, a ukupna investicija u narednih nekoliko godina biće oko 60 miliona evra. U Mojkovcu tada neće biti nezaposlenih, štaviše tražiće radnike sa strane.

Uspomene na Jugoslaviju

x Miloš Bošnjaković je rođen 1958. godine u Tuzli, gde se i školovao. Pravnik je po struci, a karijeru je počeo u policiji kao inspektor. No, brzo se vratio prvoj ljubavi i prešaltao u sport. U tinejdžerskom dobu bio je omladinski reprezentativac fudbalske reprezentacije bivše države, a sportsku karijeru nastavio je sa košarkašima, u menadžmentu tuzlanske Slobode Dite, na kojem ga poslu zatiče i rat.

x Sa suprugom Milenom ima dve ćerke, Mirnu, rođenu 1988. u Zagrebu, i Laru, 12-godišnju Australijanku.

x Ističe da je srećan što ima dve domovine - Jugoslaviju i Australiju. Prvu u emotivnim sećanjima, a drugu koja mu je omogućila da bez posledica živi te uspomene.

x Kroz nekoliko porodičnih kompanija u Australiji bavi se investiranjem u rudarsku industriju i biznis sa nekretninama. Australija je jedna od vodećih zemalja u rudarstvu, pa iskustva i znanja koja je stekao u toj zemlji uporno pokušava primeniti i u Srbiji.

Da li je bilo još ulaganja?
- Nakon uspešno obavljenog posla u Crnoj Gori, poslovni nerv odveo me u Federaciju, odnosno u Zeničko-dobojski kanton, čijim zvaničnicima sam predložio ponovno pokretanje proizvodnje u Rudniku cinka, olova i barita iz Vareša, koji su oni godinama neuspešno pokušavali privatizovati. Pre dve godine to smo uspešno okončali, a upravo su u toku završni poslovi na otvaranju jednog dela tog rudnika, koji sada posluje pod imenom Eastern Mining Visoko.

Sudeći po tome, posle neuspeha u svojoj investicionoj kampanji zaobilazili ste srpske krajeve?
- Ma ni govora. Ja ne mogu, niti želim, pobeći od svog porekla, pa mi se Srbi, šta god uradili, nikad ne mogu omrznuti toliko da to ne bih mogao oprostiti. Nakon Federacije, morao sam zabosti lopatu i u Republici Srpskoj. Vladi sam predložio ozbiljnu investiciju u geološka istraživanja cinka i olova na području Foče, naime na lokaciji rudnika Čelebići. Na javnom pozivu, pre godinu dana, koji je raspisala Vlada u Banjaluci, moja kompanija je pobedila u vrlo ozbiljnoj konkurenciji desetak investitora. I to najviše zahvaljujući činjenici što smo u regionu već stekli reputaciju ozbiljnog investitora.

Mojkovac, Vareš, Foča, ponovo su pokrenuta tri davno otpisana rudnika. Kako biste vi tu pomalo nestvarnu činjenicu opisali?
- Vrlo jednostavno. Investitori, pogotovo oni u dijaspori, nisu, kao što vlada uverenje, nezainteresovani za ulaganja na ovim prostorima, ali je na lokalnoj zajednici obaveza da im ponudi odgovarajući i podsticajan ambijent. Ovde su me tako dočekali i rezultati nisu izostali. Moje iskustvo govori da dobar projekat, koji vodi kompetentan menadžment, uvek može naći zainteresovane investitore. Zato je moj savet vlastima sa ovih naših balkanskih prostora uvek isti - ponudite svoje projekte na pravi način, bez fige u džepu i budite sigurni da će se ozbiljni investitori za njih otimati.

Na Skupštini dijaspore u Beogradu vaše iskustvo sa pokušajima investiranja u Srbiji i nije moglo delovati podsticajno?
- Takav utisak svakako nisam želeo ostaviti. Moji neuspešni pokušaji investiranja u Srbiji nisu me obeshrabrili, još manje naljutili. Naprotiv, još sam odlučniji da uspem u svojim poslovnim planovima. Pažljivo pratim nesumnjive napore Vlade Srbije da privuče strane investitore, pa i nas iz dijaspore, i verujem da ću u bliskoj budućnosti i sam imati jednu uspešnu priču i u Srbiji.