Od pastira do pisca

Kao dečak maštao je da postane pevač, da ga slušaju na radiju, zato se nije odvajao od frule i ovaca dok je pevao stare izvorne pesme. I tek kad je Mile Kostić završio stolarski zanat i stekao siguran komad hleba u rukama, odlučio je da se posveti muzici i krenuo da osvaja nagrade u Vranju, okrugu i širom Srbije. Pre 10-ak godina otkrio je i pisca u sebi. Napisao je pet knjiga, drame, romane, knjigu poslovica. Drame mu se izvode, knjige odmah planu.

Mile Kostić Dubnica

Mile ima 62 godine i dan-danas nosi nadimak Dubnica po svom rodnom selu koje je u neposrednoj blizini Vranja, u penziji je od 2011. godine, a poznat je u čitavom kraju kao pevač, igraorac, tekstopisac, pisac i sakupljač narodnog blaga. Selo nikad nije napustio, ni zanat, ni poljoprivredu, onu sitnu, malo bašte, malo stoke, voćnjake i livade. Sve svoje radosti deli sa porodicom.

Majka Nada je skoro umrla u 90. godini, a otac Živko se još dobro drži. Potpora u svemu mu je supruga Radmila, vredna domaćica sa kojom je izrodio sina Igora i ćerku Sanju. U penziji uživa u radostima pisanja i pevanja, ali najviše u društvu unučadi: Veljka, Anastasije, Jovana i Miloša. Ubeđen je da svojim delima čovek slika sebe, da je dobročinstvo jedino blago koje se uvećava deljenjem i od tih principa nikad ne odustaje.

Frula i strug

- Počeo sam da pevam kao dete dok sam čuvao ovce. Uvek sam o pojasu imao zadenutu frulu. Svirao sam i pevušio izvorne pesme koje sam slušao na slavama i veseljima. Kada bih u suton vraćao ovce u trlu, odjekivao bi seoskim šorovima moj zvonki glas koji je privlačio pažnju meštana. Prvi ozbiljniji pevački nastup imao sam u trećem razredu osnovne škole na priredbi povodom dana škole, koja se održavala u Zadružnom domu. Pevao sam pesmu "Čoban tera ovčice" i dobio najveći aplauz od svih učesnika. Imao sam 10 godina kad sam na našoj slavi bio glavna zvezda.

- Na slavi je kao gost bio Grk Dimitros, cincarskog porekla, koji se vratio da živi u susedno selo Katun odakle su bili njegovi preci. Oženio se u obližnjem planinskom selu Čestelin i čuvao je preko 800 ovaca. Bio je mali rastom, kako se govorilo "koliko širok, toliko visok" i zvali su ga Mite Mali Kepec. Izvanredno je svirao gajde, pa me je naterao da nešto otpevam sa njim.

- Ocu su govorili da ću biti pevač kad odrastem, ali se to njemu nije sviđalo. "Od toga leba nema", govorio je. Kad sam završio osnovnu školu u selu, pozvao me je za sto da porazgovaramo, kako je rekao, kao odrasli i ozbiljni ljudi. "Slušaj sinko, osećam ima te za nešto, a to je zanat. Odlučio sam da učiš za stolara u Vranju kod poznatog majstora Boška Ristića Stropljanca. Pruža ti se šansa, da izabereš siguran lebac u ruke ili ost'n (štap) i čuvanje ovaca u selu."

Promocija knjige uz pevanje

- Poslušao sam oca, otišao na zanat, dobio sam majstora Ristu Mišića zvanog Đavol, koji se prema meni poneo kao prema sinu. Pokazao mi je sve tajne zanata, a sa ostalim majstorima naučio me puno toga što će mi biti potrebno kako bih se snašao u životu, a to su bile disciplina, poslušnost i marljivost. "Slušaj, dete, ne bih se sa tobom zanosio da nisam video da ćeš da budeš pravi stolar - umetnik! Majstor ne može svako da bude, il se rodiš il' ne" - kao sad se sećam reči majstor Riste.

- Dok sam učio zanat pesmu nisam zapostavljao. Majstori bi me svakog dana posle doručka slali da im kupim domaće vino u zemljanim posudama kanačićima kod obližnjih privatnih prodavaca Nikodija pekara i Čede Bulumača. Vraćajući se, poskakivao sam i pevušio. Čuo me je majstor Rista i kad su završili sa doručkom i ispijanjem vina rekao: "Dete, razveži jednu pesmu, ali staru, meraklijsku". Otpevao sam i tako je krenulo moje druženje sa njima i danonoćno pevanje na stolarskoj slavi Sveti Toma i drugim veseljima koje su organizovali.

Petlovi poju

- Završio sam zanat i upisao se u KUD Sevdah iz Vranja. Tada je to bilo amatersko društvo, ali poznato širom stare Jugoslavije jer su nastupali čuveni vranjski pesmopojci i igraorci. Igrao sam, a potom počinjao da pevam. Od tada, od 1972. godine do 2005. bio sam aktivni član vranjskog Sevdaha. U vojsci sam osetio potrebu da pišem pesme, zasnovane isključivo na istinitim događajima koje bi se komponovale i pevale. Tako je nastala moja prva pesma "Pisma si moja bacila ti", koju sam uvek rado pevušio za svoju dušu.

- Po povratku iz vojske, 1972. godine, osmelio sam se da se prijavim na takmičenju udruženih radio-stanica Srbije, gde me je pratio na harmonici Branimir Đokić. Osvojio sam 2. mesto sa vranjskom pesmom "Petlovi pojev". Učestvovao sam na raznim festivalima po selima i okrugu, od 1975. na festivalu "Mlava peva" koji se održavao u selu Veliko Laole kod Petrovca na Mlavi. Čeda Marković je sa mojom pesmom "Udala se naša Stana" na ovom festivalu 1996. godine osvojio 1. mesto u svim kategorijama (izvođenje, tekst, kompozicija, aranžman).
 

- Staniša Stošić je bio i ostao kralj vranjske pesme. Upoznali smo se u vranjskoj Đokinoj kafani na periferiji grada, gde smo odlazili i pevali za svoju dušu do sitnih sata. Bio je u završnom razredu Učiteljske škole, a pevao je kao slavuj. Dizao je celu kafanu na noge. Stavili bi ga na sto da peva. Božja sila je to bila! Nije me bilo sramota, tada, a i kasnije kod njega kući da pitam kako da neki deo vranjske pesme izvedem što bolje. Ne bi stao sa savetima dok ne bi bio ubeđen da sam shvatio i da to mogu i umem. Zato sam ga uvek cenio ne samo kao pevača već i kao čoveka. On mi nije dao da krenem u avanturu sa pevanjem novokomponovanih pesama koje nisu u duhu vranjskog melosa ili starog izvornog, srpskog.

Idi, begaj

- Za moje književne početke zaslužan je Slobodan Simonović, magistar književnosti iz Kruševca čije je poreklo iz našeg sela Dubnica. Radio je monografiju o selu i tražio ljude koji mogu da mu pomognu podacima. Napisao sam preko 50 strana materijala, pa je rad na svojoj knjizi "Dubnica i Dubničani" produžio još dve godine. Pohvalio je moje spisateljsko umeće što me je odmah gurnulo u avanturu pisanja drame na dijalektu "Neću tatka da obrukam".

- Taj istiniti događaj iz mog okruženja u selu nosio sam u sebi još od ranog detinjstva. Tekst je izašao iz mene u jednom dahu. Dramu sam napisao i odneo čuvenom profesoru dr Momčilu Zlatanoviću, najvećem čuvaru narodnog blaga juga Srbije. Pažljivo je pročitao i podržao me da je objavim. Do današnjeg dana napisao sam pet knjiga, sve su mi podjednako drage, a ponosim se knjigom poslovica i izreka "Svaka grbina tovar ne nosi", iz našeg kraja, a ima ih preko 2.300.

- Radio sam kao stolar u Simpu do 1984. godine, potom u gimnaziji "Bora Stanković" u Vranju. Od kad sam počeo da pišem i objavljujem knjige, dopirali su do mene komentari kolega: "On stolar, a pisac. Ma, idi, begaj"?! Nisam ja kriv što niko od njih nije objavio nijednu pesmu, a kamoli prozno štivo. To valjda dokazuje da pisac ne mora da bude profesor književnosti. Bar ne danas, kada su sve vrednosti pale i gube na značaju.

Ulična dresura

- Imao sam slučaj da zamolim profesorku srpskog jezika iz škole da vodi promociju, ona pristane i u zadnji čas odustane zbog navodne bolesti. Ne sumnjam u bolest, ali koju, ako je sutradan vidim ornu i čilu u školi? Drugo, ni na jednoj promociji koju sam imao nije mi došao nijedan od šestoro profesora srpskog sa kojim sam bio svakodnevno u kontaktu, a dolazili su drugi, barem, iz poštovanja. Uvek sam im lično dostavljao pozivnice.

- Bio sam ponosan na sebe kada bih nakon promocija odnosio čast, bombone i piće, kao i 10 do 15 knjiga i ostavljao to u profesorskoj zbornici. Svi bi se poslužili, čestitali i odlazili. Knjige su ostajale na stolu. Ali, nakon sat vremena nijedne nije bilo, kako sam bio obavešten od kurira završavale su u njihovim torbama.

- Učenici gimnazije su moji najveći poštovaoci. Na promocije su dolazili u velikom broju, pa mi je bilo žao jer nije bilo mesta za sve. Kada sam držao promociju knjige poslovica i poslovičnih izreka u gimnaziji, povodom 130 godina njenog postojanja, stajali su u hodniku, samo da me ispoštuju. Tada je direktor škole, Dragan Ilić, filozof po struci, nadahnuto govorio o narodnom blagu juga Srbije koje sam osam godina sakupljao.

- Radim i dalje, čitalačka publika je ta koja me tera da istrajavam. Moje drame se izvode po školama, na priredbama u selima, u Trgovištu, u Vojvodini. Tiraž plane, ja ne zarađujem, knjige delim sa radošću. Sve je prolazno u životu, čovek se treba radovati običnim stvarima. Nema većeg zadovoljstva i radosti kada te svakog dana nepoznati ljudi pozovu telefonom i kažu da im se knjiga dopala. Realista sam, volim da opisujem događaje i ljude u detalje, odrastao na knjigama najboljih srpskih pisaca sa kraja 19. i početka 20. veka. Moja poslednja knjiga je roman "Ulična dresura", porodična i društvena drama naših savremenika sa juga Srbije, čiji se junaci kreću putem ka "evropejstvu".

- Dok me zdravlje služi, neću se odvajati od olovke i papira, od pisanja, a kad treba izvadiću svoju frulu iz ormana, zasviraću, zapevaću i zaigraću. Posebno da bog da kad dođe vreme da ženimo i udajemo unučad.