Tronošci školovali sinove

Pola radnog veka proveli su supružnici Nada i Vladan Jolić verujući u socijalistički san o lepom i boljem životu u gradu. Živeli su kao podstanari u Užicu, gradu simbolu društvenog napretka i razvoja u prethodnom sistemu. Vladan je bio zaposlen kao mašinbravar u Elektro pogonu Valjaonice bakra, poznatog giganta socijalističke privrede, a supruga Nada kao ekonomski tehničar u Zavodu za javno zdravlje.

Nada i Vladan Jolić u svom ateljeu

 

S promenom sistema odlučili su da život nastave 13 kilometara od grada na Đetinji, u selu Zbojštica, u Vladanovoj rodnoj kući. Zaboravili su na hladovinu društvenog sektora i spremili se za razarajuću i nadolazeću tranziciju.

Kolaži od cveća Supruga Nada kaže da je posao ekonomskog tehničara nije previše zanimao.   Kolaži od cveća   - U ovom poslu mogu da izrazim svoju kreativnost, slobodu izražavanja i veliku ljubav prema onome što zaista volim da radim i što me ispunjava. Pored izrade zajedničkih proizvoda pravim ikebane, herbarijume i kolaže od cveća i suvog lišća - kaže Nada.

Vladanovo zanatsko umeće u stolarskoj radionici ukrašeno slikarskim darom supruge Nade pretočeni su u suvenire od kojih ova porodica živi od 2003. godine, kada su rešili da napuste posao u gradu i da svoj život uzmu u svoje ruke.

- Još kad su nam uveli sankcije 1992. počeo sam da razmišljam o nekom poslu koji bih sam radio. Napustio sam Valjaonicu bakra i počeo da izrađujem predmete od drveta. Pravio sam jabuke, šljive i kruške, činije, vretena, ramove, kačice, a po tronoškama postali smo prepoznatljivi - kaže naš sagovornik.

Za Vladanove proizvode vrlo brzo su se zainteresovali i u Muzeju Staro selo u Sirogojnu. Njegova supruga Nada počela je da ih oslikava.

- Ja sam u početku radila ikone i pejzaže tehnikom ulje na platnu, ali su me privukli drveni proizvodi koje je pravio moj suprug pa sam im bojama i narodnim motivima, prirodom kojom smo okruženi, davala novu dimenziju - kaže Nada.

Proizvodi od drveta pluta i sušenog voća

Prisutni su na sajmovima i vašarima od Leskovca do Palića. U početku, posao je bio vrlo unosan, a zarada dobra. Od nje su njihova dva sina, Darko i Boško, uspeli da završe elektrotehniku u Beogradu, a njihov najmlađi sin Aleksandar krenuo je stopama starije braće. Prodaja je poprilično stala u poslednjih godinu dana, ali Jolići se ne žale.
- Pre nekoliko dana bili smo u novoizgrađenom tržnom centru na Voždovcu. Prodaja ide slabo, a pre desetak godina pred Novu godinu u Beogradu nismo mogli da odemo na ručak. Radimo i borimo se. U prodavnici Turističkog saveza na užičkoj glavnoj ulici od svih suvenira 90 procenata je iz naše radionice - ističe Vladan.

Za Joliće nema predaha. Bave se i poljoprivredom. Gaje voće i povrće za svoje potrebe, ne prskaju ih. Renoviraju staru kuću, pripremajući jedan apartman i izložbeni prostor za svoje suvenire. Vladan je glavni majstor. Oko 80 procenata urađenog je delo njegovih ruku, a tri sina kad god stignu pomažu roditeljima u porodičnom biznisu.

I ovo je Srbija koja se budi verujući u svoje stvaralaštvo i sopstvenu snagu. To je pre nekoliko godina potvrdio i Japanac Kobajaši, koji je za vreme službenog boravka u Beogradu čuo za Joliće iz Zbojštice. Posetio ih je i oduševio se njihovim rukotvorinama. Svet je još ovde, a Evropa je poprilično daleko. Samo da se ne umorimo.