Pečeni vrapci za božićno jutro

Eh, nekada samo kada se spomene reč Božić u naše planinsko selo Vlase izazvala bi golemu radost, posebno, nas dece. Posle šest nedelja posta, koji je važio i za decu, dolazilo je vreme da se probaju pečenica, kolači, da se jede ljudski. Jer, 11 nas je bilo u kući, više su nam creva zavijala nego što su pevala. A opet, bili smo srećni jer su vladali sloga, poštovanje i ljubav - počinje priču Roska Milosavljević, 88-godišnja starica, o Božiću, kako se nekad slavio u Poljanici, planinskom kraju 20-ak kilometara severozapadno udaljenom od Vranja.

Paljenje badnjaka u crkvenoj porti

 

Za vreme posta jeo se krompir, kupus, kisela paprika, pasulj, pečeni krompir... Majke su zatvarale vrata špajza od dece da ne bi videla kačiće sa sirom koji se spremao za prodaju.
 

- Ni mleka ni sira, ništa. Samo vruć kukuruzan hleb i kisele paprike iz ćupova, njih najviše pamtim jer nam se duša ukiseli. Brojali smo dane do Božića, a oni se otegnu kao gladna godina, pa nikako da prođu.

Počinjalo je da se praznuje od 2. januara, Svetog Ignjatija ili Idnjaka kako su ga zvali. Tog dana se nije išlo po kućama, pa su ukućani zatvarali vrata ključem da neko slučajno ne zakuca.

- Znali smo da se Božić približava jer bi nam već sutradan majka naredila da hvatamo vrapce koje ćemo prvo okusiti na dan Božića i oblažiti se (omastiti). Hvatali smo ih u izdubljene tikve (pečenke), koje su imale odozgo poklopac. On bi se podigao komadom tankog drveta za koji je bio vezan kanap. U tikvu se stavljala pšenica i vrabac bi uleteo da kljuje, a mi povlačili kanap, poklopac bi pao i zatvorio tikvu.

Roska Milosavljević sa badnjakom

 

- Vadili smo vrapca i nosili u kuću gde su ga stariji pripremali. Tako bi desetak do petnaest nanizali na konac i sušili na jakom mrazu. Na Božić, ujutru, krilcima od vrapca isprženim na malo masti omrsili bi se: "Da ste laki, kao vrapci da letite, kad slušate starije, niko da vas ne stigne", govorili su na ukućani - priča baka Roska.

Molitva za badnjak

- Da Božić dolazi brzo, znali smo kada bi svi stariji muškarci u kući ustali pre nego što svane i spremali se da krenu po Badnjak, krsteći se i ponoseći flašu sa rakijom, vinom, sekiru i ostalo što je bilo potrebno. Otac je predvodio ukućane, u šumu bi stigli kad bi svanulo - ističe baka Roska.
 

Prase je obavezno

Uz hrišćanski obred, posipanje badnjaka vinom, zrnevljem pšenice, izgovaranjem molitve, iz tri puta su ga odsecali s tim da padne prema istoku. Prvo smo odlazili u crkvu gde se palio Banjak. Pop je čitao molitve, iskre su letele. Muzikanti iz sela su bili spremni. Pevalo se, zaigralo kolo, pila se vruća neumereno, stariji su davali oduška težačkom životu, neprestanoj borbi za opstanak na planini.

Pre večere izašli bi svi iz kuće, otac bi unosio badnjak u sobu, svi ostali nosili su pomalo slame i pšenice. Tri puta bi obišli trpezu koja se postavljala na slamu prosutu na zemljanom podu oko ognjišta.

- Pili, pili, čuje se očev prodoran glas. Piju kvak, piju kvak! Oponašamo piliće i ostavljamo slamu i pšenicu. Otac uzme grančicu badnjaka, dođe do ognjišta i džarajući je stavi na žar. Nastane silno pucketanje i bacanje iskrica. Krene sa zdravicom: "Koliko iskrica, toliko zdravlja, koliko varnica, toliko para." Potom, priđe trpezi i upali veću voštanu sveću. Stojeći, počinjemo obred. Za decu, posebni doživljaj jeste lomljenje česnice sa parom.

- U selu je to pogača. Otac preseče hleb u obliku krsta i crvenim vinom ga potopi. Izgovaramo tiho, bogobojažljivo Očenaš. Nekoliko puta okrenemo hleb u krug i nastane lomljenje. Svako dobije svoj deo kolača koji tri puta poljubi. "I dogodine da se sakupimo u zdravlju i sreći! Prijatna večera, nazdravljam", kaže svečarski otac; "Daj, Bože, daj, Bože", uzvraćamo. Tada lomimo česnicu, karavaj kako ga zovemo. I on je kao pogača. Prvo za Boga, kuću, oca, majku i svu decu, Kome para padne, tome svi čestitaju, želeći mu sreću, zdravlje i da je uvek sit - priča baka Roska.

Kolač za njivu

Seča badnjaka u šumi

 

Kod njih je Božić dolazio u jedan sat noću. Tada bi se njen otac budio kako bi ispekao prase. Spremio bi se veliki žar, a ono bi se ravnomerno okretalo šireći zavodljiv miris i žudnju kod dece.

- Noću bi se ispeklo, a onda bi pre svanuća muškarci krenuli u crkvu da zapale sveće, preseku kolač i popiju koju vruću rakiju i blagosiljaju jedno drugo. Žene su ostajale kod kuće, skromna trpeza od Badnje večeri se nije sklanjala. One su pripremale, osim pečenice, varivo i poparenicu od kukuruznog brašna koja se jela rukama i kašikama ako ih je bilo za sve. Znam da se na prvi dan Božića nije jeo sir i nisu se sukle kore za pitu. Takav je bio običaj. Morali smo svi da imamo nove opanke na nogama i nove čarape. Bosi tog dana nismo smeli da budemo u kući - kaže baka Roska.
 

Trpeza za Badnje veče

Kao dete, najviše se radovala kolačima. Bilo je gurabija, od brašna i šećera, potom tatlija šaranih na korpi merici. Seća se koha i komizbota koji su za decu bili prave poslastice.

- Otac i ostali stariji muškarci iz crkve bi odlazili u njivu da izvrše božićni obred. U prvu njivu, uzoranu i posejanu pšenicom, pobadao se na sredinu oveći krst napravljen od leske. Oko tog krsta su okretali kolač, blagosiljajući i moleći se da godina bude rodna, da ne udari neka gradobija ili suša. Nazdravljali su bez prekida i kući dolazili pripiti i veseli. Kada bi dali znak, krenulo bi se sa ručkom. Na Božić se nije išlo po kućama.

Poslastica za kraj

Položajnik je bilo neko muško dete iz kuće. Ručak je bio poseban, sedalo se na slamu, jelo i potom odmaralo. Ništa se nije sklanjalo. Popodne bi dolazila seoska muzika, obavezno bi pala pesma, kolo... Čula bi se radosna cika starijih koji su proslavljali praznik nad praznicima, kako su govorili - priča baka Roska.

Tek na drugi dan Božića išlo se po kućama, posebno kod rođaka. Deca su se radovala kolačima, a stariji što će svoj odušak izraziti kroz vruću rakiju, izdašno božićno meze i pesmu. Krenuo bi otac otegnutim glasom, a prihvatali bi svi: "Oj livado, rosna travo, javore, javore, ko po tebi čuva stado zlato moje."