"Naučio sam hodanje po vatri"
Radosav Lazić iz Lapova je radio sijaset poslova, a ni danas nije završio školovanje i simbol je prosečnog građanina Srbije kojeg su ratovi i tranzicija naveli da se snalazi, menja zanimanja i nikad ne odustaje. Istovremeno je studirao Fakultet narodne odbrane i Filozofski fakultet. Na FNO je diplomirao 1983. godine.
Kasnije je završio Poslovnu školu za menadžment, školu za psihoterapeuta i poslovnu školu za rad sa medijima. Potom je magistrirao na Fakultetu narodne odbrane, a trenutno je doktorant na Fakultetu dramskih umetnosti kod Tijane Mandić na temu "Kreativnost u kriznom menadžmentu".
Radio je u firmi "Filip Kljajić", a potom u školi kao profesor narodne odbrane. Kada je shvatio da od plate ne može da plati kiriju, morao je da uđe u privatan biznis. Otvorio je trgovinu na veliko i malo. Ali, pošto, kako sam kaže, nije bio mezimče sistema da trguje sa uljem, šećerom i drugim najvažnijim namirnicama, zatvorio je firmu. Bavio se novinarstvom, davao časove iz brzog pamćenja, dresirao pse, pa čak i držao kurseve hodanja po vatri.
Bio je vlasnik, direktor i glavni urednik Televizije Stil, koju su poreski inspektori nezakonito ugasili, ali je Lazić to uspeo da dokaže na sudu. Kao rezervni oficir učestvovao je u svim ratovima na teritoriji bivše Jugoslavije i kapetan je prve klase. Kaže da jedino nije bio političar, jer misli svojom glavom i stoji iza onoga što kaže. Danas je nezaposlen i povremeno dresira pse.
Šah i šamar
- Bio sam željeno dete, jer sam na svet došao posle 11 godina braka majke Nade i oca Mihajla. Bio sam jedinče kome je sve pružano. Rođen sam u Prizrenu, ali su se moji doselili u Lapovo kada sam imao samo šest meseci, jer nisu želeli da odrastam u toj sredini. Pošto su moji svakog petka kupovali "Politiku" zbog programa, naručivao sam sve knjige koje su bile reklamirane. Hteo sam da upišem gimnaziju u Beogradu, ali je baka presudila rekavši da gimnazija postoji i u Batočini. Jeste to bilo kao Bog i šeširdžija, ali sam joj zahvalan, jer sam u toj školi imao produženo detinjstvo. Baš mi je dobrodošlo.
Ispit za pare- Osamdesetih godina prošlog veka polagao sam ispite na raznim fakultetima studentima koji su hteli da plate drugima da uče umesto njih. Ne bih da ulazim u detalja kako se moja fotografija našla na indeksu pravog studenta, jer je to bila prava umetnost, a nije bio ni deo mog posla. Moje je bilo samo da položim ispit. |
- Još u detinjstvu sam naučio da pomoću štapa i kanapa može nešto i da se postigne. Pošto nismo imali šah, a voleli smo da ga igramo, figure smo pravili od blata. Ako si pametan i znaš da igraš tu igru, možeš da pobeđuješ sa figurama od slonovače i od blata. Odlazili smo u šah klub, ali smo, pošto smo bili najmlađi, morali da čekamo red da bismo igrali sa nekim starijim, koji je voljan da ti ustupi mesto. U međuvremenu sam se naoružao stručnom literaturom. Posle čitavih mesec dana čekanja došao sam na red da igram sa najboljim igračem. Pobedio sam ga. Njegovi pajtaši su počeli da ga ismevaju, a on se naljutio i opalio mi dva šamara. Tada sam naučio još nešto. Ne treba mnogo da odskačeš, jer ćeš dobiti po nosu.
Vazdušna puška
- Pošto su mi deda Jovan, koji je bio kraljev vojnik, i otac Mihajlo bili oficiri, nekako je bilo logično da sledim njihove korake. Uostalom, kada se u našoj kući razgovaralo o zanimanju kojim bih ja mogao da se bavim, zaključeno je da su samo četiri poželjna za mene. Oficir, sudija, doktor i inženjer. Da sam, ne daj bože, imao talenat za muziku ili neku drugu umetnost, mogao bih da potonem u zemlju, jer se to u našoj porodici ne bi važilo. I tako sam i ja postao oficir.
Najbolji u Belgiji- Drago mi je što je moj sin Dušan uspeo da se zaposli u Gentu u Belgiji. On i snaha Tijana bili su među 200 najboljih studenata u Srbiji sa prosekom 9,5, ali nikako nisu mogli da dođu do radnog mesta. U Belgiji su ih odlično primili i odmah im dali posao u struci. |
- Već u srednjoj školi uspeo sam da napravim vazdušnu pušku od starih delova koje je doneo moj otac. Pošto se dopala mojoj nastavnici, zatražila mi je da joj pozajmim da bi s njom gađala na nekom takmičenju. Pokazao sam joj kako se koristi. Kada se vratila sa takmičenja, rekla mi je da ju je u početku bilo sramota, jer su ostali imali puške sa ful opremom. Međutim, pre drugog kruga prišla joj je jedna učesnica takmičenja i zamolila je da joj da moju pušku da bi gađala iz nje. Puška jeste bila jednostavna, ali i veoma precizna.
Sirotinja i kriminalci
- Računajući ratišta i vežbe tokom studija više od godinu dana spavao sam na zemlji, u šatoru, kamionu i tuđoj kući. Ostao sam živ zahvaljujući tome što sam noći i dane provodio na Vojnoj akademiji. Znao sam da nije problem da se spremi ispit za šesticu, ali šta ako sutradan treba da predvodim vojsku? Zato sam učio. Zahvaljujući tome, nikada nisam bio u situaciji da nisam znao šta ću sa sobom.
- Najviše pamtim Kosovsku Mitrovicu. Polovina mojih vojnika bili su dobri momci, puka sirotinja koja nije imala vezu pa je bačena na Kosovo, a drugu polovinu činili su kriminalci koje je trebalo dovesti u red. Dobri momci su u kasarni bili poslušni, ali nisu umeli da se snađu kada zagusti. Ovi drugi obrnuto, nisu hteli da nameštaju krevete i peru čizme, ali su na terenu bili bolji.
- Kada smo se vraćali s jednog marša, do kasarne je trebalo da se pešači još 10 kilometara. Jedan momak mi je rekao da ne može više da hoda. Video sam da je bio u očajnom stanju. Otišao sam do pretpostavljenog i pitao ga da ubacimo momka u neki od kamiona, koji su prevozili one koji nisu mogli da hodaju. Rekao mi je da je to beogradski frajer koji me folira. Ponovo sam pogledao momka i video da mu stvarno nije dobro. Opet sam se obratio pretpostavljenom, ali mi on i dalje nije dozvoljavao da momka ubacim da se vozi. Iako sam znao da mogu da izgubim činove, zaustavio sam jedan kamion na svoju odgovornost i momka ubacio u njega.
- Njegov život mi je bio važniji od činova. Samo što smo nastavili put moj pretpostavljeni je zatražio da mu predam naoružanje. Učinio sam to bez pogovora. Kolona je ubrzo zaustavljena. Tada sam čuo da je naišao džip u kome je bio komandant brigade i u koji su hitno prebacili momka. Odmah su ga odvezli u bolnicu gde je hitno operisan, jer mu je puklo slepo crevo. Ugled među vojnicima mi je naglo skočio, jer su shvatili kakav sam čovek.
Bosi po žaru
- Pošto sam živeo u situiranoj porodici, mogao sam da ulažem u sebe. Pored ostalog, interesovalo me je kako neko može da čita sedam pisama istovremeno, kako drugi može da gazi po vatri, a treći pamti neke nepovezane brojeve. Sve sam to naučio. Čitanje sam uspeo da ubrzam pet-šest puta. Čovek čita do 200 reči u minuti. Kada prođe prvu obuku izađe na 400, a potom od 800 do 1.500 reči u minuti zavisno od toga koliko se usavršavao. Usavršavanjem sam uspeo da čitam 1.500 reči u minuti. Novinski članak, praktično, mogu da pročitam jednim pogledom. Jer, da bi ih čitala radnička klasa, tekstovi se pišu sa fondom od 500 reči bez stručnih izraza. Mogu da zapamtim na desetine grupa nasumice poređanih višecifrenih brojeva.
Briga o udovici- Na ratištu u Bosni smo pred svaku borbu imali običaj da se opustimo uz piće. Onda smo se šalili ko će čiju suprugu da čuva ako neko od nas sutradan pogine. Došao je red na Dušana Zarića iz Grgurevaca kod Sremske Mitrovice, sa kojim sam zajedno studirao. Neko je rekao da mu je supruga visoka, drugi da mu nije na pravcu, a Dušan je onda rekao da sam ja zadužen za njegovu |
- Pošto sam trenirao kungfu i aikido, jer sam morao da budem u formi kao oficir, želeo sam da probam i da hodam po vatri. Neki prelaze preko usijanog kamena čija je temperatura oko 2.000 stepeni. To nisam probao, ali sam prelazio preko žara od dva kubika drveta koji dostiže temperaturu od oko 700 stepeni. To sam dokazao u Budvi na skupu bioterapeuta, radioestezista i jogina 1987. godine. Kasnije sam mnoge ljude obučio da to urade. Najvažnije su priprema i koncentracija. Pripreme pred hod po vatri traju i po osam sati. Pre toga je preporučljivo da dvadesetak dana hodate bosi da bi vam koža otvrdnula. Kada se krene preko tog žara noga se oznoji, a mozak počne da luči neku supstancu koja je 100 puta jača od morfijuma. To je snaga koju svako ima, ali je ljudi retko koriste. Kada mi je to pošlo za rukom, shvatio sam da ništa nisam propustio što nisam završio filozofiju, jer sam dobio sve odgovore koje sam tražio.
Hajka poreznika
- U privatnom poslu sam se dobro snašao, jer je kreativan i mogao sam da preuzimam odgovornost za to što radim, ali i da zaradim. Kada sam se oženio Zorom imao sam brdo knjiga i 20 dolara. Posle bavljenja trgovinom stekao sam stan i lokal.
- Televiziju Stil registrovao sam 2005. godine. Bila je interaktivna televizija u kojoj su gledaoci putem SMS-a mogli da postavljaju pitanja gostima. Pošto političari vole da se slikaju, često su gostovali u našim emisijama. Pored Lapova, pokrivali smo okolne gradove, među kojima je bio i Svilajnac, u kome je TV Resava radila za nas. Međutim, u vreme referenduma za smenu Dobrivoja Budimirovića Bidže, tadašnjeg predsednika opštine Svilajnac, opasno smo se zamerili žutima.
- Samo 36 sati posle emitovanja emisije Ispadanje, u kojoj je Bidža sučelio svoje stavove sa Radišom Miloševićem, tadašnjim predsednikom opštine Batočina, poreska inspekcija je upala u svilajnačku televiziju i bez reversa pokupila svu dokumentaciju. Naložili su nam da platimo 613.600 dinara i blokirali nam račun dok ne izmirimo dug. U blokadi smo bili šest meseci tako da, iako smo imali novac na računu, nismo mogli da plaćamo porez, telefone, struju. Ja sam ispao najveći kriminalac, jer je poreska policija iz Kragujevca po službenoj dužnosti protiv mene podnela krivičnu prijavu za utaju poreza.
- Privredni sud u Kragujevcu nedavno me je ponovo imenovao za likvidacionog upravnika TV Stil i ovlastio me da preduzmem mere za vraćanje poreza u iznosu od 923.000 dinara, kao i nezakonito oduzetih sredstava. Ne znam da li će svilajnački poreznici ikada izmiriti tu sumu, ali čak i da to učine, nikada više ne bih ulagao u privatni biznis u Srbiji, jer je to utopija.
