Preminuo akademik Ljubomir Tadić
Jedan od najpoznatijih jugoslovenskih i srpskih filozofa i teoretičara društva, akademik Ljubomir Tadić preminuo je u Beogradu na Vojnomedicinskoj akademiji u 89. godini, rečeno je u predsedništvu Srpske akademije nauka i umetnosti.
Ljubomir Tadić rođen je 14. maja 1925. godine u selu Smriječno, kod Plužina u Crnoj Gori, gde je završio osnovnu školu. Pet razreda gimnazije završio je u Nikšiću. Na početku Drugog svetskog rata, sa 16 godina, priključio se Narodno-oslobodilačkom pokretu i ostao u partizanima do oslobođenja Jugoslavije.
DS: Veliki gubitak za demokratiju
Demokratska stranka (DS) saopštila je danas da je smrt akademika Ljubomira Tadića nenadoknadiv gubitak za nauku i DS, i za sve demokrate.
"Više nego bilo ko drugi, akademik Tadić je imao hrabrosti da u trenucima najvećih pritisaka podigne svoj glas i ustane u odbranu demokratskih načela i vrednosti, navela je DS.
Ljubomira Tadića su, piše DS, studenti cenili i voleli ne samo zbog izvrsnih predavanja, nego pre svega zbog toga što je bio čovek velike hrabrosti, koji je ličnim činom i primerom pokazivao kako se bori protiv autokratskih režima. |
Školovanje je nastavio u Sarajevu, gde je završio gimnaziju i započeo studije prava. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1952. i doktorirao u oblasti filozofije prava u Ljubljani 1959. godine sa disertacijom "Filozofske osnove pravne teorije Hansa Kelsena", prilog kritici "Čiste teorije prava".
Karijeru je počeo 1954. godine kao asistent na sarajevskom Pravnom fakultetu. Ubrzo je postao vanredni profesor na istom fakultetu.
U Beograd se vraća 1962. godine i postaje upravnik Odeljenja za pravne i političke nauke Instituta za društvene nauke do 1964. odakle prelazi na beogradski Filozofski fakultet najpre kao vanredni, a potom redovni profesor.
Kao naučni saradnik, bio je član Ustavne komisije koja je pripremila Ustav Jugoslavije iz 1963. Tadić je bio i jedan od pisaca programa SKJ.
Krajem šezdesetih godina ušao je u disidentske vode. Zajedno sa Mihajlom Markovićem i Gajom Petrovićem stvorio je "Praksis", grupu koja se suprotstavila ondašnjoj vladajućoj ideologiji.
Zbog kritičkog pisanja za časopis "Praksis" i podrške studentskom protestu 1968. godine, svrstan je u grupu prvih disidenata komunističkog režima i 1975. sa još sedam profesora isključen sa fakulteta.
Posle toga, sa grupom istomišljenika, pokrenuo je časopis "Praxis International" u Engleskoj, a sa književnikom Dobricom Ćosićem pokrenuo je u zemlji list "Javnost".
Bio je član Saveza komunista, a 1989. je učestvovao u formiranju Demokratske stranke (DS), prve opozicione stranke u Srbiji posle Drugog svetskog rata.
Pošto je Slobodan Milošević krajem 1994. godine raskinuo sa režimom bosanskih Srba i njihovim liderom Radovanom Karadžićem, Tadić je podržao njihovo rukovodstvo. Zajedno sa tridesetak intelektualaca, među kojima su bili akademici, pisci, naučni radnici i drugi, učestvovao je u formiranju Senata Republike Srpske.
Jedan je od potpisnika Deklaracije za obustavu postupka protiv Radovana Karadžića pred Haškim tribunalom.
Bio je predsednik Pokreta za zajedničku evropsku državu Srbije i Crne Gore, koji je osnovao zajedno sa Matijom Bećkovićem, Veselinom Đuretićem i Slavenkom Terzićem 5. februara 2005. u Beogradu kao udruženje državljana Crne Gore koji žive u Srbiji.
Pokret se zalagao za očuvanje zajedničke države i za jednaka prava svih državljana Crne Gore u izjašnjavanju o državnom statusu Crne Gore i Srbije, bilo gde oni živeli. Crna Gora je proglasila samostalnost 2006. godine.
Tadić je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Njegova najpoznatija dela iz oblasti filozofije su: Poredak i sloboda, Tradicija i revolucija, Autoritet i osporavanje, Nauka o politici i druga.
Tadićevi radovi su prevođeni na više jezika, bio jestipendista francuske vlade i Humboltove fondacije. Predavao je na mnogim univerzitetima u svetu.
Sa profesorkom dečje neuropsihijatrije Nevenkom imao je kćerku Vjeru i sina Borisa, koji je od 2004. do 2012. godine bio predsednik Srbije i lider Demokratske stranke.
