Duša puna ožiljaka
Na desetak kilometara od Golupca, u selu Zelenik, živi Dragana Milojković, koja kaže da je odvajanje dece zbog roditeljskog arbajta u inostranstvu bolno i za roditelje i za decu. Njeni roditelji Slavica i Dragče Milovanović su dok je Dragana bila beba otišli u Nemačku, gde i danas žive kraj Nirnberga, u selu Vilhelmzdorf.
- U Nirnberg je prvo otišao otac, početkom sedamdesetih godina, preko našeg Biroa za zapošljavanje, nisam imala ni godinu dana. Kad se majka priključila ocu u Nemačkoj, nekoliko godina docnije, ostala sam kod babe Viktorije i dede Milete Markovića. Plakala sam danima za majkom - seća se sagovornica "Vesti" Dragana Milojković i dodaje da je tokom odrastanja sve bolje razumela roditeljsku odluku da odu u inostranstvo.
- Jedinica sam i roditelji su želeli da mi obezbede lagodniji život od onog koji su oni imali. U inostranstvu je pre mojih roditelja sreću isprobao i moj pokojni deka Mileta, koji je neko vreme proveo u Austriji, u Beču, ali nije se dugo zadržao. Nostalgija ga je brzo vratila u selo - kaže Dragana i objašnjava da je majka teže podnosila razdvojenost od nje, pa je umela i po nekoliko puta da se silazi s voza i vraća se kući, u Draganin zagrljaj, u Zelenik.
- Uobičajena priča većine majki koje su gastarbajterke, a decu ostavile u zavičaju. Ljubav i nedostatak roditeljskih zagrljaja dijasporci su nadoknađivali poklonima, ali opet mi, njihova deca koja su ostala sa bakama i dekama, bili smo bliži sa onima pored kojih smo rasli i sazrevali, a to je bolno za roditelje. Inače, generacija mojih roditelja odlazila je u inostranstvo da bi zaradila za kuću, imanje, poljoprivredne mašine, a onda bi svi ostali do penzije. Mnogi su i po penzionisanju ostajali da žive u tim novim usvojenim domovinama, jer su se bolje uklapali u tu sredinu - otkriva Dragana, koja je često odlazila kod roditelja, pa je čak povremeno i radila, mesec-dva u Nemačkoj, ali, opet, nije htela da živi u Nirnbergu.
- Nemci su mi delovali hladno, a na strance su gledali s visine, i to mi je najviše smetalo. Danas, s ovim iskustvom, znam da sam pogrešila, ali za kajanje je kasno - priznaje Dragana i dodaje da strahuje od budućnosti koja čeka njene sinove u Srbiji...
- Srbija je država bez budućnosti za mlade, do posla se sve teže stiže čak i sa završenim fakultetom, pa sam utoliko srećnija što moj 13-godišnji sin Miloš trenira fudbal za Crvenu zvezdu. Kažu da je talentovan. Stručnjaci mu predviđaju sjajnu karijeru, pa me to teši, ali ipak, nisam spokojna - kaže Dragana i dodaje da je stariji sin, 21-godišnji Marko, već neko vreme u Beču, mada to nije planirao.
- Ljubav čini čuda, ali se zaljubio u devojku, jednu lepu Sandru iz našeg kraja, koja sa roditeljima živi u Beču, pa je Marko otišao kod nje. Nije lak život u Beču, ali im je sigurno bolje nego u Srbiji. Posetila sam ih i zadovoljni su, ali ne znam šta da ih savetujem. U Austriji su ceo dan na poslu, a u Srbiji će biti bez posla. U svakom slučaju, ako budem mogla da utičem na izbor mojih sinova, neću im dozvoliti da ponove moju grešku - odlučna je Dragana.
Opasna komšijska ljubomora
|
