Zašto Buš nije poljubio Tuđmana
Pisana zaostavština Milana Gavrilovića, diplomate u Kraljevini Srbiji, a potom i u Kraljevini Jugoslaviji, stigla je iz Amerike u Beograd posle više od šest decenija. Izvršilac testamenta je njegova kćerka Kosara Gavrilović, kojoj je otac ostavio u amanet da njegova arhiva bude vraćena kad u Srbiji ne bude komunizma. Kosara Gavrilović stigla je u Beograd s knjigom očevih sećanja. Tvrdi da u Srbiji više nema onog komunizma koji je njen otac poznavao, ali je tu u drugačijem obliku.
Ona se seća komunističke pesme "Sagradićemo novog čoveka" i ubeđena je da su komunisti u tome uspeli, promenivši način mišljenja, ušavši u srž čovekove duše. U Srbiji i danas žive komunistički recidivi. Ali, ipak je odlučila da napravi kompromis, jer smatra da je važno da očeva arhivska građa i intelektualna zaostavština bude u Beogradu. Radi se o dokumentima i spisima koji su nastali između 1938. i 1976. i svakako će biti dragoceni istoričarima i istraživačima. Posebno u oblasti delovanja tadašnje jugoslovenske diplomatije, ali i kraljevske vlade u egzilu za vreme Drugog svetskog rata, kao i podaci o poratnoj antikomunističkoj emigraciji na severnoameričkom kontinentu.
- Neko će se verovatno zapitati zašto će se tatina dokumentacija čuvati u Arhivu Jugoslavije, države koje više nema? Oni su jedini bili zaista zainteresovani. Osim toga, tu je i simbolična veza, jer se taj arhiv nalazi na Andrićevom vencu, na Topčideru, gde je pre Drugog svetskog rata bila naša kuća i okućnica koju smo zvali Vinograd. I u kojoj sam živela sa roditeljima, bratom, tri sestre i bakom po majci. Danas je u našoj vili, konfiskovanoj posle Drugog svetskog rata, rezidencija egipatske ambasade.
KRALJEV KOVČEG
- Milan i Jelena Gavrilović izrodili su sedmoro dece, pet kćeri i dva sina. Petoro nas je dočekalo starost. Otac je proživeo albansku golgotu u Prvom svetskom ratu, a majka je sa prvorođenim sinom Slobodanom, starim tri meseca, i svojom majkom Kosarom - Bubom poslednjim vozom stigla do Soluna odakle je dospela na Krf. Slobodan je umro na Krfu 1916. Vukosava je rođena 1917. u Londonu gde je Milan tada bio sekretar srpskog poslanstva. Iz Londona je 1918. premešten u Atinu na mesto otpravnika poslova.
- Tu je rođena Ivana. Umrla je u detinjstvu od galopirajućeg šarlaha. Godine 1919. otac postaje direktor Političkog odeljenja Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ali deo vremena provodi na radu u Odeljenju za izvršenje međunarodnih ugovora. Marta 1922. postavljen je za savetnika poslanstva u Berlinu, a jula iste godine i za savetnika poslanstva u Rimu.
- Rođena sam 1924. u Beogradu i odrastala sa bratom Aleksom i tri sestre: Vukosavom, Vojislavom (Vojom) i Darinkom (Sozom), na imanju Vinograd na Topčideru, koje je nasledila moja majka. Sećam se kralja Petra Drugog Karađorđevića, kad je 1934. u sokolskoj uniformi koračao kao dečak iza očevog posmrtnog kovčega, a desetak metara iza njega koračala je njegova majka kraljica Marija, držeći za ruke mlađe sinove Tomislava i Andreja. Mi smo kraljevu sahranu posmatrali sa prozora naše kuće na Terazijama. Imala sam 10 godina kad je kralj Aleksandar Prvi Karađorđević ubijen u Marseju. Njegov najstariji sin je od mene bio stariji samo godinu i po, a kao novoustoličeni kralj morao je da bude odvojen od majke i braće, da ga vaspitavaju i na njega utiču svi osim najrođenijih. I to se kasnije, duboko sam uverena, odrazilo na ceo kraljev život. Ubistvom kralja Aleksandra, umrlo je i detinjstvo njegovog sina kralja Petra Drugog.
ŠAL ZA HLEB
- Mojim roditeljima Milanu i Jeleni govorili su da im je brak iz bajke, a majka je objašnjavala da brak ne zavisi od ljubavi koliko od uzajamnog poštovanja i razumevanja. Tatin život je bila politika, njen svet bila je umetnost, ali se brzo snašla i u političkom životu. Posebno na početku Drugog svetskog rata kad je otac bio diplomata u našem poslanstvu u Moskvi. Otišao je 1940. a porodica nije mogla da pođe sa njim, jer je baka Buba bila na samrti. Sa tatom je u Rusiju mama poslala najstariju ćerku Vukosavu. Aleksa, Voja, Soza i ja smo ostali sa mamom i babom. Kad su bile demonstracije 27. marta 1941, đake su raspustili. Pošto je baba u međuvremenu umrla, mama je sa nas tri ćerke, krenula kod tate i Vukosave u Moskvu. Moj brat Aleksa nije pomišljao da pođe. Čekao je poziv za vojsku, da ide u rat i brani svoju zemlju. Kad je država pala pod nemačku okupaciju, Aleksa je uspeo da se domogne Egipta i zatim dođe u London.
Sećanje na Topčider- Sa roditeljima i ćerkom živela sam u državi Merilend, u malom gradu Betezda blizu Vašingtona. Živeli smo skromno. Mama se samo jednom požalila da je teško živeti gde prvi susedi nisu nikad čuli za Puškina. Vredno je radila u bašti, a otac je mnogo pisao. Ponekad bi rekao: "Cela ova kuća bi mogla da stane u naš veliki hol tamo u Beogradu." Znali smo da su kuća u Vinogradu i na Terazijama konfiskovane. |
- Mamu, Voju, Sozu i mene očev prijatelj je autom prebacio do Grčke, a poneli smo samo neophodne stvari. Ponela sam, sećam se, šlafrok od pletiva koji sam volela. Pomislila sam da bi trebalo da ponesem i nešto što je pripadalo babi Kosari, prišla sam fotelji i uzela škotski šal koji sam joj donela kada sam bila u pansionu u Švajcarskoj. U autu na putu ka Grčkoj, u jednom trenutku u ruci sam umesto šala držala parče hleba. Otišao šal za hranu... Otvorila sam prozor i ljutito bacila hleb ponavljajući da ću zapamtitu babu. Noćili smo u Skoplju. Rano ujutru čula sam tutnjavu i videla formacije aviona na nebu. Bio je to 6. april 1941. Zadivljena, rekla sam naglas: 'Nisam znala da imamo tako moćnu avijaciju." U tom trenutku počele su da se ruše zgrade i bilo je jasno da avioni nisu naši. Vozač nas je na granici predao grčkim vojnim vlastima i vratio se za Beograd, u vojsku.
LUTANJE PO SVETU
- Put nas je zatim vodio od Florine do Platija, pa od Atine do Aleksandrije, onda u Kairo, Jerusalim, Kejptaun, Liverpul i najzad London. U Platiju smo 7. aprila 1941. uveče prešli u voz za Atinu pun vojnika, ranjenika i civila. Kad je Soza u polumraku kupea sela na kesu sa nečijim zaboravljenim sirovim jajima, njen prigušen vrisak je zamro, jer je mama tiho i odsečno rekla: "Na ovom putu neće biti plakanja." A gde god da stignemo mama nas stavi u školu. Ne možemo, govorila je, da gubimo vreme tek tako... rat, ne rat... Otac nas je dočekao u Londonu gde smo doputovali brodom. I kad je nasred okeana jedan poludeli mornar upao u kabinu, i počeo da davi mamu, ni tad nije bilo plakanja. Što je ozbiljnija situacija, sve je bilo manje suza. Mnogo kasnije ceo taj put mi se učinio kao prirodan sled lutanja po svetu, koje je postalo genetsko obeležje moje porodice, moga naroda.
Esesovac u UN- Tek posle očeve smrti 1976. prvi put sam došla u Beograd sa delegacijom Svetske banke. Tih godina dobila sam i informaciju da je generalni sekretar UN (Kurt Valdhajm) bio esesovac. Pao mi je mrak na oči. Presavila sam tabak i članovima Svetske banke i MMF-a predložila da mu se stopiraju novčane prinadležnosti koje se plaćaju iz fonda naše banke i zemalja članica, uključujući i Jugoslaviju. Sutradan su mi saopštili da im je jako žao, ali da ukidaju mesto konsultanta. |
- Tokom ratnih godina u Londonu u stan su nam dolazile diplomate, pisac Artur Kestler i Erika Man, ćerka Tomasa Mana. Bilo je onih koji su postali prijatelji, poput Lejdi Padžet, Rebeke Vest i njenog muža Henrija Andruza. Majka je volontirala u Međunarodnom komitetu Crvenog krsta kao jugoslovenski predstavnik. Slali su pakete jugoslovenskim ratnim zarobljenicima u nemačkim logorima. Sećam se da se u to vreme pričalo kako je engleska kraljica Meri kritikovala našu kraljicu Mariju što ne može da se skrasi, nazivala je kraljicom lutalicom. Mene su u našem londonskom okruženju uzalud ubeđivali da se češće družim sa kraljem Petrom Drugim, jer smo skoro vršnjaci. Nije mi odgovaralo njegovo držanje i njegovo društvo. Za moj ukus bio je i nizak i jako mršav, a voleo je da popije. Moje ambicije su bile da posle rata završim studije. Diplomirala sam filologiju, ruski i francuski jezik na Kembridžu. Udala se i u braku, koji je trajao 13 meseci, 1951. godine rodila kćer Anđeliju.
VIJETNAMSKI RAT
- Tata je otišao u Ameriku 1950, a Soza 1951. Mama i ja sa ćerkom pridružile smo im se 1959. Aleksa je ostao u Londonu, dok se Vukosava, sa mužem Milanom Koenom i sinom Leonom ubrzo po završetku Drugog svetskog rata vratila u Beograd. U Americi sam bila najpre profesor u školi, a zatim sam predavala ruski na Univerzitetu "Džordž Vašington' u Vašingtonu. Za vreme rata u Vijetnamu podržavala sam studentske demonstracije, pa sam ostala bez posla na univerzitetu, a Anđelija je kao učesnik u demonstracijama bila uhapšena. I onda sam dospela u raj. Zapošljavam se u Svetskoj banci kao prevodilac za deset puta veću platu. Tad sam upoznala Borku Vučić. Bila je to žena zmaj. Jednom sam je zamolila da mi ponese novac za rođake u Srbiji, upozorivši je da šaljem veliku svotu. Kada je čula da je reč o 3.000 dolara, rekla je: "Kosara, pomislila sam da treba da ponesem 300.000, a tri je ništa."
- Radila sam i kao honorarni prevodilac za Stejt department. Interesantan mi je bio i susret sa Mesićem i Tuđmanom. Sluteći da oni neće hteti da ja prevodim, upozorila sam Stejt department, ali odbili su da angažuju drugog. Tuđman me je pitao gde sam rođena i čija sam, a zatim demonstrativno odbio moju pomoć rečima: 'Neće meni prevoditi četnička ćerka." Strašno je želeo i da se slika sa predsednikom Bušom, pa smo u hodniku čekali da se Buš u prolazu rukuje sa Tuđmanom. Buš je naišao, rukovao se sa svima, a mene zagrlio, poljubio i obratio se Tuđmanu: "Ostavljam vas u sigurnim rukama gospođe Gavrilović". Okrenula sam se Tuđmanu i rekla: "Nemojte brinuti, ja sam jedini birač u ovoj prostoriji koji može da glasa. Zato sam dobila poljubac."
ŽIVOT U KELIJI
- Moj prvi susret sa Kosovom bio je 1976, a vladiku Artemija upoznala sam 1978. Za vreme ratova 90-ih godina vladika Artemije je počeo da dolazi u Ameriku. Obično su to bili razgovori sa srpskom dijasporom, ali i oni u Beloj kući, Stejt departmentu i različitim institucijama gde je vladika pokušavao da se izbori za razumevanje položaja Kosova i Metohije. Jedan moj prijatelj u Vašingtonu rekao mi je da vladika nema prevodioca na Kosovu. Bez razmišljanja sam rekla: "On zna koliko sam stara i da sam gluva. Ako me takvu prima, dolazim." Napustila sam kuću sa bazenom i otišla u Gračanicu 2000. godine. Ostala sam tada osam meseci. Ponovo sam se vratila 2008. u Gračanicu da tamo i ostanem. Dobila sam keliju, hranu, a zauzvrat sam prevodila, uređivala baštu i sa medicinskim timom sestre Irine obilazila naše enklave.
- Iz Gračanice sam prinudno otišla 2010. nakon što je Sinod prisilno uklonio vladiku Artemija sa Kosova i Metohije, jer nije želeo da potpiše memorandum kojim Albanci obnavljaju svetinje koje su srušili, jer nije dao blagoslov Bajdenu da dođe na Kosovo, jer je ostao dosledan bogoslovskom učenju svetog Justina Popovića, jer...
- Kada sam čula da dolazi administrator Atanasije, nisam želela da ostanem. Rekao je da je to sramota za moju porodicu. Tad sam viknula: 'Vladiko, baš zato što sam iz te porodice, neću vam dozvoliti da se igrate Boga." I otišla sam. Poslednjih nekoliko godina živim u Beogradu. U godinama sam kad više ne moram da mislim šta ću sa svojim životom i šta god da život smisli da uradi sa mnom, prihvatiću.
