Diplome niko ne zarezuje

Milica Mitić, profesor srpskog jezika i književnosti u Tehničkoj školi u Vranju, ne miri se sa trenutnim dešavanjima u gradu gde, kako kaže, "nema nikakve perspektive za mlade". Navikla da joj život ništa ne daje na tacni, nego da se bori za svoja prava, položaj i status u društvu, smatra da su mladi ljudi u Vranju i te kako krivi jer čekaju na pomoć roditelja ili žive u opštoj letargiji, virtuelnim životima na društvenim mrežama.

Milica Mitić: Mlada profesorka srpskog jezika

 

Mlad čovek ima kritičan odnos prema stvarnosti koji pretvara u konkretnu akciju. Danas je malo takvih u Vranju, najsposobniji beže u inostranstvo ili prema Beogradu. Kod većine se moralni kod zasniva na aktuelno važećim vrednostima - laži, prevari, krađi, smatra Milica. S druge strane, društvo je u još gorem stanju.

Kako se dolazi do posla sa fakultetom?
- Svedoci smo činjenice da danas posao dobijaju samo oni koji su jedva završili fakultet. Zamislite, osoba koja ima prosek manji od osam radi kao asistent na jednom fakultetu na jugu Srbije i automatski je poništila na konkursu onu sa visokim prosekom. E, to može samo u našoj zemlji. I čemu onda mladi i uspešni da se nadaju?

A dalje obrazovanje?
- Ohrabrena upisivanjem master studija na fakultetu na kojem sam završila osnovne studije po starom zakonu, rešila sam da podnesem zahtev u oktobru prošle godine Gradskom veću sa ciljem da mi pomognu na bilo koji način. Master studije nisu baš jeftine, a pošto danas ne možeš biti siguran da nećeš jednog dana biti proglašen tehnološkim viškom, rekoh, hajde da se doškolujem. Ko zna, možda će mi se jednog dana i važiti!

Da li ste uspeli?
- Rekoh, hajde da pokušam, znala sam šta će biti. I tako počeh ja da pišem zahtev, navodeći da sam fakultet završila sa 24 godine, da sam u toku studiranja radila kao volonter na sajtu Studentski svet i skoro tri godine kao kolumnista dvojezičnog švedsko-srpskog časopisa za kulturu koji izlazi u Stokholmu, pišući stručne kolumne iz oblasti maternjeg srpskog jezika...

Imali ste i dodatne reference?
- Navela sam i da mi je na konkursu za sufinansiranje projekata iz kulture 2010/2011. odobrena novčana pomoć Grada Vranja za izdavanje moje prve pesničke zbirke. Kao poseban doprinos u reprezentovanju rodnog grada osvajala sam brojne nagrade na pesničkim festivalima i konkursima. Objavljivala sam pesme u mnogim domaćim časopisima. Ali, ni ovo očigledno nije pomoglo. Uostalom, džaba sam potpisala ugovor sa gradonačelnikom još 2011. godine, kada mi zbirka poezije nikad nije objavljena, novac je uplaćen izdavačkoj kući u Vranju, izveštaj o realizovanju projekta nikad nije urađen (ili je urađen, ali se ne zna šta piše u njemu). I tako ja ostadoh i bez knjige i bez odgovora na zahtev. I onda, trebalo bi da mislim da je moj zahtev slučajno izgubljen.

Da li ste se obraćali nadležnima?
- Kada sam nekoliko puta upitala ovdašnjeg gradskog većnika šta je bilo s mojim zahtevom za master studije, dobijala sam odgovore poput: nije još došlo na razmatranje; te, javi se sekretarici; svi su zahtevi skinuti s dnevnog reda i poslati Trezoru da se vidi ima li osnova za finansiranje. Na kraju sam dobila odgovor da se moj zahtev nalazi u kabinetu gradonačelnika i pošto su svi na odmoru, da se informišem telefonom. I taj nezvaničan odgovor dobila sam 10 meseci posle podnošenja zahteva. Ja sam bila svesna da od toga nema ništa od samog početka, ali sam htela da vidim da li ću dobiti odgovor, pa bio on i negativan.

Knjigu vam nisu izdali, pomoć za master niste dobili, šta nameravate?
- Završila sam master, odvajajući od plate. Oni koji vode danas grad samo su mi dali dodatnu snagu, jer sledeće godine upisujem i doktorske studije filologije u Beogradu. A iskreno se nadam da će jednog dana stručnost biti u prvom planu, posebno mladih ljudi kojima pripada budućnost Srbije.

Kakva je perspektiva mladih ljudi u Srbiji?
- Akademski građani često ostaju kod kuće jer ne mogu da pronađu posao u struci. I onda postavljaju sebi pitanje zašto su uopšte završavali fakultet ako se pre njih zaposle oni bez fakulteta. Mladi su rezignirani postojećim stanjem u društvu i pitaju se kako će izgledati naša budućnost za nekoliko godina.

Ko se od školovanih mladih ljudi vraća u provinciju?
- Vraćaju se oni koji uspešno završavaju studije, ali nemaju uticajne roditelje i koji su se puno toga odrekli da bi bili među najboljim studentima, a i ne žele da budu najamni radnici u inostranstvu. Žive u nadi da će se nešto promeniti. A retko se kad menja.

Šta je sa ostalima, mnogi se ne vraćaju?
- Mnogi odlaze u inostranstvo, najviše u Ameriku, gde diplomu okače mački o rep i krenu da rade na crno po restoranima, perući sudove, u noćnim smenama ili oni srećniji i spremniji koji nađu posao u Čikagu gde su šoferi i voze šlepere, i danju i noću. Ima i onih koji ostaju u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, kojima su uticajni roditelji obezbedili uspešno školovanje, kupili stan, dobar auto i našli najbolji mogući posao.

Kakva je budućnost uspešnih studenata koji se vrate u rodni grad?
- Ako nisu u partiji na vlasti, nemaju budućnost ili ako nemaju bar dobru vezu za posao. U svakom slučaju, retko ko će ceniti njihovu diplomu. Mogu je obesiti mačku o rep.

Ima puno nezaposlenih sa fakultetskom diplomom?
- Mnogo, i to sa pravom diplomom, onih najstručnijih. Prvo, došlo je do poplave privatnih fakulteta koji se završavaju za novac, mnogi su diplome stekli sa 40 godina i zauzeli važna rukovodeća mesta. Njima svako ko je sposobniji od njih ne odgovara i boje se takvih kao đavo krsta, a s druge strane, puni su sebe i misle da su oni najstručniji u tim oblastima.

Kakve su nove generacije đaka?
- Iz generacije u generaciju postoji veliki broj polupismene dece. U našoj školi, časovi srpskog jezika pretežno su bazirani na književnosti, tako kroz dodatne časove gramatike pokušavamo da nadoknadimo elementarne praznine u pravopisu pojedinih đaka. Đake bombarduju svakodnevno informacije sa interneta i nemaju vremena da mnogo razmišljaju o pravopisu. Poražavajuća je činjenica koliko deca ne žele da čitaju, da obaveznu školsku lektiru pročita tek poneki đak, a o literaturi predviđenoj za slobodno vreme da i ne govorimo. Skoro sam doživela jedno prijatno iznenađenje kad sam na stručnom odeljenju Gradske biblioteke srela svog učenika kako traži knjigu koju sam zadala za domaći. Ali, nažalost, on je bio jedini. Korišćenje interneta u svrhu pisanja pismenih zadataka i prepričavanja lektira sve više i više uzima maha. Dešavalo mi se da prilikom izrade pismenog zadatka uhvatim učenika kako prepisuje direktno temu sa mobilnog telefona, odnosno sa interneta.