Komšija hteo da nam otme njivu
Oskudica i nemaština, težak posao u kamenolomu, a i neizvesna budućnost, poterali su pre 44 godine Aleksandra Kuzmanovića iz rodnog sela Snegotin u beli svet. - Bilo je to 1969. godine. Vratio sam se s posla, umoran i nezadovoljan. Razmišljao sam šta mi valja činiti da bih prehranio porodicu i osigurao budućnost. Posle nekoliko dana doneo sam odluku: rešenje je u gastarbajtovanju - seća se Aleksandar svog života u tuđini.
Uplašen od nepoznatog, ali vođen nadom u bolji život, krenuo je u Nemačku. Krajnje odredište - drevni grad Švebiš Hal. Patio je od uobičajenih boljki, neznanje jezika i nedostatak porodice, ali sva tuga i nostalgija nestajale su onog dana kad je dobijao platu.
- Bilo je teško, ali izdržao sam, a onda mi se posle godinu dana u Švebiš Halu pridružila i supruga Viktorija. Pet godina smo radili u Nemačkoj, ali iznenada smo morali da se vratimo u Snegotin kako bi smo se izborili za njivu, koju je jedan loš čovek, komšija i viđeni komunista, hteo da nam otme - seća se sagovornik "Vesti" i objašnjava kako vreme komunizma pamti po obesti pojedinih ljudi iz njegovog kraja, visokih funkcionera u SKJ, koji su vršljali kako su hteli.
- Tako smo u Snegotinu izdangubili dve i po godine, ali i uspeli da sprečimo otimanje imovine. Onda smo se Viktorija i ja uputili u Švajcarsku, u mestašce Ćur kod Lihtenštajna, odakle smo se vratili pre tri godine - kaže Aleksandar i objašnjava da je reč o maloj državi koja ima 32.000 stanovnika, a nalazi se između Austrije i Švajcarske, pa je mnogi doživljavaju kao Švajcarsku.
- Lihtenštajn je stecište turista i poslovnih ljudi, na jednom mestu toliko impresivnih krajnosti: krava koja pase na travnjaku poslovne zgrade, ali i cveće oko saobraćajnog znaka. Ljudi su odeveni po poslednjoj modi, ali i u narodnim nošnjama - opisuje mesto u kome su proveli 40 godina i gde su zaradili kapital za pokretanje privatno biznisa u Snegotinu.
- Naš sin Velibor danas je 52-godišnjak, u međuvremnu je postao otac, ali i deda, a kad smo Viktorija i ja otišli u beli svet, on je bio dete, kome su nedostajali roditelji i naši rastanci su bili teški i bolni, ali kasnije nam se pridružio i sa nama proveo osam godina, u Ćuru - seća se sa naš domaćin i dodaje da je pitanje šta bi u životu postigao da nije otišao u inostranstvo.
- Roditelje nemam. Odgajao me i vaspitavao stric Lalko, ali bilo je teško i da nisamo radili u inostranstvu sigurno ne bi bilo ove naše kuće, ni porodičnog posla, ni poljoprivredne mehanizacije, ništa ne bismo imali... Tavorili bismo i preživljavali gledajući kako drugi rade i žive u tuđini - iskreno kaže Aleksandar.
Mirna starost- Imao sam četiri razreda osnovne škole i šta sam mogao da radim u Srbiji, da fizikališem za sitne pare od kojih bismo jedva preživljavali ili da se bavim poljoprivredom i da sanjam o traktoru, vršalici i slično. Ako mi je majka rađanjem dala život, onda mi je inostranstvo omogućilo da kroz rad zaradim novac koji će da mi omogući mirnu i zdravu starost. Šta čovek može bolje da poželi?! - naglas se pita Aleksandar.
|
