Afrikanci u srpskom Sibiru
Bože, šta rat učini od mene i moje zemlje! Do pre dve godine bio sam student univerziteta u Damasku, već je trebalo da diplomiram i postanem inženjer građevine, maštao sam o kući koju ću sam projektovati i sazidati. Odjednom su se svi moji snovi srušili, morao sam da bežim, ni sam ne znam kuda jer nisam hteo u rat, nisam hteo ni na jednu stranu, nisam hteo nikoga da ubijam i evo gde sam završio, bojim se da me tek čekaju iskušenja - pričao je na hladnom Pešteru 22-godišnji Hasan iz Sirije, azilant koji je sa još 100 nevoljnika sa raznih strana sveta iz Vračevića kod Obrenovca prebačen u Sjenicu.
Ovde bi, dok ne dobije priliku da se domogne neke od zapadnoevropske zemalje, trebalo da mu bude novi dom.
- Stalno pogledujem u snežne dine, zavejane puteve, zaleđene ulice, utopljene ljude i u termometar koji je prvog jutra kad smo stigli u Sjenicu pokazao 25 ispod nule, svi smo se skamenili kad su nam domaćini rekli da smo u najhladnijem mestu na Balkanu i da živa u termometru ovde zna da se spusti i do minus 40, bojim se hoćemo li mi sve to izdržati - pita se Hasan.
U Siriji su mu ostala braća i roditelji, a poslednji kontakt sa njima imao je pre dva meseca i da ne zna jesu li još živi.
Gumene čizme
- Nisam ni sanjao da ću se ikada naći u ovakvoj situaciji i da ću biti ovako bespomoćan. Tri meseca trebalo mi je da u jednim patikama i sa samo 200 dolara u džepu sa severa Malija gde besni građanski rat, preko Alžira, Libije i Egipta, stignem do Turske, a potom preko Bugarske do Srbije. Ovde sam zatražio i dobio azil. Nismo, ne znam zbog čega, bili poželjni u Bogovođi i Vračevićima, pa su nas uputili u
U strahu
|
Sjenicu gde smo srdačno primljeni. Ljudi ovde imaju veliko srce i drugačiji odnos prema azilantima, trude se da nam ugode, hvala im, ali ovaj mraz i sneg me deprimiraju, moje telo nije naviknuto na ovakve temperature i šokove, plašim se - kaže Ibrahim, izbeglica iz Malija.
- Moje misli su stalno u Maliju gde besni plemenski rat, u jednom selu ostale su mi same majka i mala sestra, ne znam da li su još žive, niti one znaju gde sam i da sam živ. Voleo bih da se negde skrasim i da se oženim, makar to bilo i ovde u Sjenici, da zasnujem porodicu i da saznam šta je sa mojima.
U hotelu Berlin azilanti imaju solidan smeštaj, tople radijatore, tri obroka, sredstva za higijenu, pažnju domaćina... Svi su dobili gumene čizme, građani im svakodnevno donose hranu, odeću, obuću, ćebad....
- Šetao sam gradom, ljudi mi prilaze, pozdravljaju se, žele dobrodošlicu i daju podršku. Sa prijateljima Omarom iz Sudana i Nuradinom iz Sirije, sa kojima delim istu muku, bio sam u jednom ovdašnjem kafiću, ovdašnji mladići su se utrkivali ko će da plati piće. Ne znam koliko dugo ću ostati u Sjenici, ali sam siguran da ću celog života pamtiti dobrotu ovdašnjeg naroda - ističe Samid iz Pakistana, koji se sa majkom nije čuo dva meseca i ne zna da li će je čuti i više ikada videti.
Put na Zapad
Gotovo sve azilantske priče liče jedna na drugu, svi su pobegli od rata, mahom bez novca, u majicama, sandalama i kratkim pantalonama, neki bosi. Do Srbije su stigli pešačeći, stopirajući ili plaćajući raznim trgovcima ljudima da ih ilegalno prebace preko granice.
- Cilj svih nas je da se što pre domognemo Nemačke, Belgije, Holandije ili neke od skandinavskih zemalja gde je lakše biti azilant i gde, bar tako verujemo, postoje šanse da ostanemo i zaposlimo se - priča Ahmed, izbeglica iz Eritreje koji o svojima ništa nije čuo skoro godinu dana.
Hazir Dacić, koordinator za saradnju s Komesarijatom za izbeglice, kaže da se
Beg od puške
|
obradovao kad je ministar Sulejman Ugljanin na sednici Vlade Srbije predložio da deo azilanata dođe u Sjenicu i Tutin.
- S radošću sam, pošto dobro govorim arapski jezik, prihvatio da se angažujem u štabu za prihvat i pomognem ovim nesrećnim ljudima. Zasad s njima nemamo nikakvih problema, tihi su, zamišljeni i izgubljeni, pokušaćemo da im pomognemo da putem interneta i na druge načine saznaju nešto o svojima - ističe Dacić.
Uprkos toplom dočeku i srdačnosti Sjeničana, 30 azilanata nije izdržalo, već trećeg dana napustili su Pešter.
- Nismo pokušavali, niti na to imamo pravo da ih zadržavamo, oni imaju potpunu slobodu kretanja i mogu da odu kad hoće i gde žele. Otišlo je najviše Somalijaca, neki su ovde došli greškom i imali su smeštaj u Vračeviću, pa su se tamo i vratili, neki su već na putu prema granici, za neke sam čuo da su već prešli u Mađarsku. I ostali su iz afričkih zemalja, otišli su zbog hladnoće jer nisu mogi da se naviknu na pešterske mrazeve, nikada nisu videli sneg, niti osetili temperaturu nižu od 20 stepeni - ističe Behudin Zekić, koordinator za smeštaj azilanata.
Uprkos sibirskim mrazevima i udaljenosti od važnih komunikacija, azilante očekuju i u Tutinu, gde im pripremaju doček. Za smeštaj je određena bivša upravna zgrada Kombinata Jelak koja se renovira i u mali hotel sa oko stotinu kreveta.
- Čekamo ih otvorena srca, Tutinci su uvek pomagali ljudima u nevolji, prihvatom azilanata mi pomažemo i našoj državi - poručuje gradonačelnik Tutina Šemsudin Kučević.
