Zašto smo voleli Francusku

Dr Dušan T. Bataković, direktor Balkanološkog instituta SANU, doktor istorijskih nauka sa pariske Sorbone i višestruki ambasador Srbije (Grčka, Kanada, Francuska), objavio je kapitalnu studiju kod uglednog francuskog izdavača CNRS pod naslovom: "Francuski izvori srpske demokratije (1804-1914)".

Dušan Bataković

To je najobimnije i najpotpunije delo o modernoj Srbiji u poslednjih 100 godina na francuskom jeziku. Bataković je u prethodne dve decenije objavio niz značajnih dela o našoj istoriji u izdavačkoj kući Laž dom (Naš dom) iz Lozane. Ta dela su postala priručnici na francuskim i frankofonim univerzitetima. Reč je o knjigama "Jugoslavija - nacije, religije, ideologije", "Kosovo - spirala mržnje", "Istorija srpskog naroda", "Kosovo - Sukob bez kraja?"

Vaša nova knjiga je čini se prva u CNRS koju je objavio neki naučnik iz Srbije. Ako se ima u vidu svetski ugled ove izdavačke kuće, da li će ono uticati na promenu slike Srbije?
- Veoma sam zadovoljan što je francuski pandan izdavačkim kućama kao što su one na Harvardu, Kembridžu i Oksfordu objavio moje delo jer Srbija 19. veka nije u fokusu pažnje, a o našoj zemlji se danas obično piše s mnogo nerazumevanja, a često i neprihvatljivih omalovažavanja. Kad imate u vidu akumulaciju zlonamerno

pisanih dela, onda je moja studija, inače proizašla iz moje doktorske teze na Sorboni (koja imala oko 850 strana), dobrodošla protivteža svima onima koji hoće da Srbiju prikažu kao zavereničko leglo bez demokratskih tradicija. Na osnovu francuskih izvora, pokazao sam suprotno, da je Srbija svoje uzore tražila u najnaprednijim političkim doktrinama, pre svega francuskim jer je u 19. veku Francuska bila simbol demokratije, političkih sloboda i opšteg napretka. Ne mogu vam opisati s kakvim iznenađenjem je ova knjiga dočekana u onim krugovima gde o Srbiji nema pravih znanja, nego samo predrasuda.

Ko je napisao predgovor?
- Predgovor je napisao francuski akademik Žorž-Anri Sutu, koji je najveći autoritet za istoriju međunarodnih odnosa u Francuskoj i čije se stručno mišljenje uvažava i u Ke d'Orseju, francuskom ministarstvu spoljnih poslova, ali i u Jelisejskoj palati. Nije nekorisno ni to što je autor ove studije doskorašnji ambasador Srbije u Francuskoj, tako da očekujem jedan kombinovani uticaj na francusko javno mnjenje. On neće biti odmah vidljiv. Najvažnije je da se naučni rezultati i zaključci iz ove knjige postepeno ugrade u ukupnu sliku o Srbiji u Francuskoj kroz poslednja dva stoleća. Knjiga će se čitati i koristiti i u Švajcarskoj, Belgiji, Kanadi, Alžiru, Maroku, svuda gde se govori francuski.

Da li je knjiga već negde prikazivana i kako se prodaje?
- Imao sam sreće da je među važne knjige uvrsti i ukratko prikaže veoma čitani "Figaro magazin", koji inače retko prikazuje dela koja su naučne prirode, a najavljeni su i prikazi na radiju i u naučnim publikacijama. Kako su mi javili iz izdavačke kuće, knjiga se solidno prodaje, javljali su mi se prijatelji i kolege iz Monpeljea, Liona, Lila i Strazbura da su je kupili i da je svuda izložena na vidljivim mestima. To je, takođe, veoma važno jer naši prostori odavno nisu među glavnim temama u francuskim medijima, niti u fokusu naučnog istraživanja.

Na naslovnoj strani je portret kralja Petra Prvog Karađorđevića. Zašto?
- Kralj Petar Prvi je najpoznatije ime Srbije u Francuskoj, ako izuzmemo ona s negativnim značenjem. Ovaj kralj liberal nije bio samo osvedočeni demokrata, ustavni vladalac i simbol zlatnog doba Srbije (1903-1914), kada je Srbija do maksimuma razvila svoje političke, nacionalne, vojne i ekonomske potencijale, nego je bio i školovan u vojnoj akademiji u Sen Siru. Bio je dobrovoljac u francuskoj Legiji stranaca u ratu s Prusima 1870, heroj toga rata, i srpski vladar kojem je podignuto nekoliko spomenika u Francuskoj, a po kojem se zove više ulica, i to ne samo u Parizu. Kada je 1911. godine kralj Petar Prvi bio u zvaničnoj poseti Francuskoj, dočekan je s neobično velikim entuzijazmom. Nismo slučajno u Aveniji kralja Petra I u Parizu, u decembru 2011, otkrili spomen-ploču u čast stogodišnjice ove istorijske posete, s natpisom o kralju demokrati, reformatoru, ratnom heroju i prijatelju Francuske.

Kako su francuske doktrine uticale na politički razvoj Srbije?
- U srpskom društvu sastavljenom od slobodnih seljaka, vlasnika malih agrarnih poseda, snažno su odjekivale ideje francuske revolucije o bratstvu, slobodi i jednakosti. Još od doba Karađorđa srpski intelektualci zanosili su se mogućnošću da pod zastavom slobode bude obnovljena Srbija kao zajednica slobodnih građana. Sretenjski ustav iz 1835. bio je zasnovan na francuskoj Povelji iz 1814. Sve političke stranke u Srbiji, od liberala 1850-ih, naprednjaka i radikala 1880-ih, do samostalnih radikala posle 1905. oslanjale su se na francuske ideološke uzore.

Koliko je srpska elita bila frankofilska?
- Kad su obilazili Srbiju pred Prvi svetski rat, francuski putopisci bili su oduševljeni političkim i kulturnim uticajima Francuske na srpsko društvo: tada je skovana krilatica da je Srbija najfrankofilskija zemlja na svetu - država gde se najviše voli Francuska.

To se kasnije još jače potvrdilo u rovovima Solunskog fronta. Tada su se srpski i francuski seljaci sreli u rovovima i shvatili da dele iste vrednosti i slične poglede na svet. Tako je iskovano bratstvo dva naroda koje je trajalo negde do Drugog svetskog rata. Generacija De Gola, Žiskara Destena i Miterana još se sećala živo prijateljstva sa Srbijom, koje je pokvario tek Josip Broz Tito, kad je u građanskom ratu Francuza i Alžiraca stao na stranu Alžira. General De Gol je generala Dražu Mihailovića smatrao pravim izrazom srpske politike, a Tita opasnim avanturistom, probisvetom i komunističkim diktatorom.

U knjizi se vidi da je postojao ozbiljan sukob francuskih i nemačkih đaka, odnosno dva koncepta upravljanja državom u Srbiji 19. veka?
- Bio je to sudar dva pogleda na politički razvoj Srbije. Srbi iz Austrije preplavili su Srbiju sredinom 19. veka, kako bi popunili mesta u državnoj administraciji. Oni su, međutim, iz Habzburške monarhije doneli autokratske metode administracije koje su za srpske seljake bilo neprihvatljive. Srbe iz Austrije zato su podrugljivo zvali "nemačkari". Nasuprot njima, pojavile su se "parizlije", prvi školovani "otačestveni sinovi" o trošku srpske vlade. Oni su iz Francuske doneli prva znanja o političkim slobodama i ljudskim pravima, koja su u agrarnoj Srbiji naišla na veliko odobravanje. Srpski seljak bio je vlasnik zemlje koju je obrađivao, tražio je da ga vlast poštuje, a ne da ga represivnim policijsko-birokratskim merama ograničava. Zato su "parizlije" brzo stekle podršku naroda. Posle su iz njihovih redova, od Jevrema Grujića do Pere Todorovića, Jovana Đaje, Milovana Milovanovića, Milenka Vesnića i Jovana Skerlića, proizašli najuspešniji srpski političari, diplomate i profesori univerziteta. Do pojave moje knjige, uticaj "parizlija" na srpsko društvo, koji je bio znatno veći od njihovog nevelikog broja tokom 19. veka (njih oko 200 stotina), nije bio podrobnije obrađivan.