Vlast se bogati, seljak propada
Velibor Kuzmanović iz Snegotina je u Lihtenštajnu proveo osam i po godina. Kaže da mu nije bilo teško jer je otišao kod roditelja, koji su već živeli u malom selu Ćur više od 30 godina kad im se on pridružio.
- Imao sam preko 27 godina kada sam otišao te danas daleke 1988. godine. Bio sam oženjen i imao sam tri kćerke: Klaudiju, Lidiju i Aleksandru. U Snegotinu sam ostavio suprugu Dragicu i decu. Dobro je što sam radio neko vreme u Švajcarskoj, jer ne bismo imali sve ovo što imamo danas, ali da se ne lažemo, težak je to život - kaže Velibor i priznaje da je najteže podneo razdvajanje od kćerki i supruge i da je sve vreme bio opterećen brigom o njima.
Svi se stisli- Priznajem, ni dok sam živeo u Švajcarskoj nisam bio oduševljen sa njom. Skoro sam bio nešto poslom ponovo u Švajcarskoj i video da je i tamo gore. Tamo se nekad izlazilo samo petkom i subotom, a sad ni petkom ni subotom, što znači da su se i oni stisli. Udarila kriza i na njih. Skupoća, plate smanjene, posao nesiguran - kaže Velibor. |
- Nisam mogao papire da završim za njih i strašno sam patio. Jedva sam izdržao i te 1996. godine sam u dogovoru sa suprugom i roditeljima odlučio da se vratim u Snegotin - seća se Velibor i dodaje da je svih osam i po godina radio na istom mestu u bolničkoj kuhinji.
- Bio sam i pomoćnik kuvara i glavni kuvar. Radio sam po ceo dan. Dešavalo se da dođem u zoru, po mraku, i izađem s posla opet u mrak. Takav je to posao, težak, naporan i odgovoran. Nisam morao da idem, roditelji su nam pomagali i slali novac, ali kakav sam ja to muškarac, kakav suprug i otac ako sam i sam izdržavano lice. Takvih ljudi se grozim i nisam sebi mogao tako nešto da dozvolim. Znači, kad više nismo mogli da preživimo od poljoprivrede, pokupio sam se i otišao u Švajcarsku - kaže Velibor i dodaje da nije pokajao i da bi opet isto sve uradio, pa bi čak možda i ranije otišao u inostranstvo.
- Muka mi je od ovih naših dijasporaca koji jedva dva puta godišnje dođu oko Božića i Uskrsa i onda se kao razbacuju parama i pričaju o nekom životu, a nigde nisu išli, ništa od sveta nisu videli, pa još kad počnu da mi pričaju o nekim astronomskim zaradama, a ovi naši jadnici stvarno misle da se lako i lepo živi na Zapadu. Teška je to kora hleba, samo naši ljudi kriju koliko se muče - kaže Velibor.
- Izdržao sam osam i po godina, a već smo nekoliko godina ranije počeli da se bavimo uzgojem krava, tako da se posao širio i neko je morao da se vrati da pomogne Dragici. Odlučili smo da to budem ja, a da roditelji sačekaju penziju. Dakle, po povratku u Snegotin, zasukao sam rukave i još ozbiljnije krenuo u posao.
Danas Velibor ima 50 krava muzara. Ipak, u Srbiji ga je dočekao drugi problem, živeo je s porodicom, ali nije mogao da naplati naporan rad od jedne poznate mlekare.
- Ne kajem se zbog povratka, radim onako kako mogu. Generalno svi privredni resori Srbije su razoreni, jer svaka vlast radi isto, gleda što više da se obogati, a država propada, sve smo na gorem glasu. Zato i nema stranih investitora. Što se tiče naših ljudi iz rasejanja, ne znam šta je pametno, povratak u Srbiju ili da ostanu i žive tamo gde su. Svuda nas čeka neka muka - iskreno će Velibor.
