Kako se u Lapovu skidalo prokletstvo sa dece
Kada su roditeljima umirala novorođenčad, primenjivali su se tradicionalni običaji, pa je majka novorođenče ostavljala na raskršću puteva, a okumio bi ga čovek koji bi ga prvi uzeo u naručje.
Kumstvo je za Srbe odvajkada bilo svetinja. Ono se nije odbijalo, a kumovi su smatrani najbližim rođacima. U Lapovu, pak, postoje kumstva koja se još više poštuju, jer su deca ostajala živa zahvaljujući novom kumu.
Naime, po narodnom običaju, pa čak i savetu tamošnjeg sveštenika, kada bi u nekoj porodici umirale bebe, porodica bi morala da potraži novog kuma. Verovalo se da stari kum nosi neko prokletstvo koje izaziva smrt novorođenčadi. Dete bi se odmah po izlasku iz porodilišta ostavljalo na najprometniju raskrsnicu i prva osoba koja bi ga našla i uzela u naručje uzimala se za kuma. Poslednji živi kum sa raskršća u Lapovu je Mihailo Mika Mujaković, koji ima 84 godine.
Čudan san
|
"Tog 20. oktobra 1957. godine sa svojim prijateljem poterao sam krave na vakcinaciju. U šancu kod parkića, odnosno spomenika izginulim ruskim vojnicima, na putu Lapovo-Batočina, video sam nešto umotano u ćebe. Prišao sam da vidim šta je to. Dete je zaplakalo, a ja sam ga uzeo u naručje. I taman kad sam pomislio da li da ga odnesem svojoj kući, istrčala je Živana i nazvala me kumom. I ja šta ću. Povedem krave pravo pred crkvu. Vežem ih u portu i odem da krstim dete. Dao sam mu ime Veroljub po svom prijatelju koji je bio šef železničke stanice", priča deda Mika za "Vesti".
Živani i Bogdanu Milojkoviću pre Veroljuba umrle su dve kćerke i sin, a kada su promenili kuma dobili su Vericu i Borivoja. Pošto je već u godinama, deda Mika je kumstvo predao svojim kćerkama Gorici i Dušici. Gorica će venčavati Veroljubove sinove i krstiti njihovu decu, a Dušici je pripalo kumstvo sa Borivojem.
"Majka mi je za ovaj događaj ispričala kada sam pošao u školu. Ne znam da li treba verovati u ovaj običaj, ali kako vreme prolazi, a meni se dešavaju razne nesreće, čini mi se da me ipak čuva neka sila i da ne bih bio živ da moji roditelji nisu promenili kuma. Kao da se preko mene, prvog deteta koje je preživelo, neprestano prelamaju dobro i zlo, dok se mom bratu i sestri ništa opasno nije dešavalo. Još kao dečak dva puta sam se davio, dok sam igrao fudbal za Lokomotivu neki igrač me je kopačkom šutnuo u jetru i tri godine sam se borio da preživim. Za dlaku sam izbegao smrt kada se voz kojim sam putovao za Skoplje na odsluženje vojnog roka sudario sa drugim vozom, a napravio sam i saobraćajku", navodi Veroljub.
Živomir Marković danas ima 61 godinu. Te 1953. kad je rođen ostavili su ga na raskrsnici. Njegovoj majci Javorci i ocu Radovanu sa šest meseci preminuli su sin Živojin i sestra Ljiljana. Ipak, nisu promenili kuma Domu iz Brzana, pa je on krstio i Živomira. Ali, bojeći se da ni on neće dočekati sedmi mesec života, na savet sveštenika Markovići su na isti način potražili novog kuma. Dobili su ga baš na istoj raskrsnici na kojoj je četiri godine kasnije bio ostavljen i Veroljub.
"Samo desetak-petnaestak minuta pošto su me ostavili naišla je Milica Branković, koja mi je bila nova kuma. Ona me je stavila u jasle kod krava da bi me one lizale. Onda su me provlačili kroz niti za tkanje i vilicu od kurjaka, koja je proširena da bi dete moglo da prođe kroz nju. Čak su me i pobratimili sa Mićom Gotkićem. Želeli su da ispoštuju sve običaje samo da bih ostao živ. Ali, iz bojazni da više ne strahuje za decom, majka nije htela više da rađa. Kada mi je sve to ispričala, rekao sam joj da me, da sam bio dobar, sigurno ne bi bacila na raskrsnicu", šali se Živomir.
Iako je njegova kuma preminula, njena deca su nastavila kumstvo. Oni su krstili njegove i sinove i unuke.
Živadinka Žiža Đorđević je drugo dete rođeno u porodici Momčila i Živke Stanojlovića, ali je jedva ostala živa. Njen brat Dragan preminuo je sa tri meseca. Deda Miloš nije hteo da promeni kuma, ali ga je zamolio da detetu podari ime "na život". Živadinka je preživela, a posle nje rođena je i Ljiljana.
"Neka sila ipak postoji. Moj pradeda Dragutin Stanojlović ubrzo po završetku Prvog svetskog rata našao je uplakano dete u šiblju i ta porodica ga je okumila. Nažalost, to kumstvo ne negujemo, jer su rađana ženska deca, koja nisu mogla da nastave tradiciju", kaže Živadinka.
