Nadničarski san

U selima u okolini Čačka nema, tvrde meštani sela Ostra pod planinom Vujan, boljih radnika i nadničara od braće Perović, 34-godišnjeg Zorana, 36-godišnjeg Vlada i 31-godišnjeg Rada, koji rade najteže seoske poslove kako bi prikupili novac za novu kuću koja im je nadničarski san.

Zoran džak donese pešice iz Čačka

 

Jer, kuća u kojoj sada žive trojica braće s majkom Milkom i ocem Milomirom, a pre udaje tu su živele i njihove tri sestre, prava je ruina i samo je pitanje dana kada će se srušiti od starosti i dotrajalosti. Rušenja kuće se plaše svi u kući, a najviše Zoran Perović koji već ima bolno iskustvo iz vremena NATO agresije kada je u okolini Prizrena kasetna bomba pogodila kuću u kojoj se nalazio Zoran koji je tada bio vojnik.

- Noću je uvek neko od braće budan, stražari i osluškuje škripanje kuće na kojoj su popustili noseći drveni stubovi, a pukotine u temelju od kamena su iz dana u dan sve veće. Niko tačno ne zna kada je kuća napravljena, ali su najstariji kazivali da je naša kuća napravljena najverovatnije 1856. godine. Već odavno nije za život, ali drugu nemamo te nam ne preostaje ništa drugo nego da dežuramo, osluškujemo i procenjujemo do kada možemo da rizikujemo život živeći u kući koja može da nas zatrpa svakog trena. Drugo nam ništa ne preostaje jer drugi krov nad glavom nemamo - priča za "Vesti" nadničar Zoran Perović nemoćno šireći ruke.

Kasetna bomba

Ruke nadničara

 

Bio je vojnik protivavionske jedinice u okolini Prizrena kada je na kuću pala kasetna bomba.
 

- Tada me je pogodio jedan geler, ali još veće povrede sam dobio kada mi je na glavu pala greda kuće koja se srušila. Tri dana sam bio u komi i svi su mislili da mi spasa nema, ali, eto, opravio sam se i nastavio svoje vojničke obaveze jer sam u vojsku i otišao da branim zemlju. Posle toga desilo mi se da sam ranjenog druga iz okoline Leskovca koga je pogodio snajperski metak satima vukao do sigurnog skloništa.

- Na bojištu nisam ostavio ni vojnika iz okoline Niša koji je poginuo pored mene, takođe od snajperskog metka. Znao sam da je mrtav, ali nisam želeo da ga ostavim na milost i nemilost Albancima pa sam ga na leđima mrtvog nosio nekoliko kilometara - priseća se Zoran svojih herojskih podviga iz vremena rata za koje nije dobio nikakva odlikovanja a nije ih, kako kaže, ni očekivao jer je to bila njegova vojnička i ljudska obaveza.

Džak brašna

Iz rata se Zoran Perović vratio kao heroj, ali dočekao ga je težak nadničarski život i želja da sebi i svojoj porodici sagradi kuću u kojoj Perovići neće strahovati da im krov ne padne na glavu.
 

Zoran, Vlade i Rade Perović

 

- Ja sam nadničar od četrnaeste godine, a braća su u nadnicu krenula još mlađi. Vlade, Rade i ja nismo dovršili ni osnovnu školu jer smo morali u nadnicu, a od novca zarađenog od najtežih poslova uspeli smo da iškolujemo sestre. To nam je bilo najpreče, a potom smo svaki zarađeni dinar odvajali za kupovinu materijala za kuću.

Zoran sa majkom Milkom

- Do sada smo kupili dosta crepa, cigli, monte, ali sve je to još nedovoljno. Štedimo svaki dinar, a ja da ne bih plaćao autobusku kartu, pešice idem u Čačak i iz grada koji je od naše kuće udaljen 22 km. Na leđima često donesem džak brašna od 50 kg, a ni sam ne znam koliko sam puta ručnim kolicima iz Mrčajevaca doterao sebi i komšijama svega i svačega.

- Eto, tako uštedim oko 300 dinara koje ostavljam na stranu kako bih prikupio još nešto materijala, ali mi Perovići kao da smo ukleti. I dalje nas ljudi zovu da radimo jer smo najbolji radnici i pošteni ljudi, i dalje ostavljamo svaki dinar kako bismo napravili siguran krov nad glavom, ali nikako da nabavimo sve što nam treba, a kuća samo što se nije srušila - kaže heroj u ratu i nadničar u miru Zoran Perović.
 

Naherena štala Štala Perovića U domaćinstvu Perovića sve zgrade potiču iz pretprošlog veka i sklone su rušenju, a Zoran Perovića plaši i mogućnost da im se sruši štala u kojoj je smeštena krava koja hrani Peroviće. - U velikim smo brigama jer ne znamo šta je preče graditi - kuću za nas Peroviće, ili štalu koja može da se sruši i ubije kravu od koje zavisimo. Lako bismo kada bismo imali novca da dokupimo još nešto materijala, za radnu snagu se mi nadničari ne brinemo jer samo to u životu i imamo - ističu bratski zagrljeni Perovići.

Meštani Ostre i okolnih sela u kojima Perovići nadniče o braći koje zovu i složna braća govore samo najlepše jer su veoma pošteni ljudi i spremni da pomognu u svakom trenutku. Znaju komšije sve o mašti braće Perović da jednog dana imaju sigran krov nad glavom. Zasad porodica Perović živi od jednog hektara zemlje, jedne krave i u znoju zarađenim nadnicama.