Dečak koji nije imao patike
Darko Milić, devetogodišnji dečak iz planinskog sela Roždace, 30-ak kilometara od Vranja, u neposrednoj blizini administrativne granice sa Kosovom, ne sanja eurokrem ni keks koje nikad nije probao, ne sanja ni nove farmerke ni patike koje nikad nije obuo, niti televizor jer ga nikad nisu imali u kući, ali sanja da bude odličan učenik kao i do sada, da nastavi školovanje u centralnom selu Vlase i da kada poraste izuči za doktora.
- Idem u četvrti osnovne u susednom selu Stance. Danas sam dobio peticu iz matematike. Nikad srećniji nisam bio - pohvali se Darko i odlazi da donese svesku i pokaže svoj uspeh.
U kući živi sa majkom Gordanom Jovanović, mladom 29-godišnjom ženom koja ima ozbiljne zdravstvene probleme, ali nemaju para. Ima cistu na mozgu, morala bi da se operiše. Pije lekove dva puta dnevno da ne bi imala epileptične napade koji nateraju uvek suze na očima malog Darka.
- Trebalo bi da se operišem u Kliničkom centru u Nišu. Kako? Ko da pazi Darka? Kako da preživimo, dok se vratim i ako se vratim? Pa, nemamo novac ni za autobusku kartu, a kamoli za ostalo - širi ruke ova izmučena žena.
Otac Srba je pošten čovek, ali od jutra do mraka tokom cele godine ide u nadnicu kako bi preživeli. Jer, osim dečjeg dodatka koji je 3.000 dinara (25 evra) za malog Darka nemaju nikakvih primanja. Dobar deo godine provodi u sečenju drva za ogrev i bukvi za pilane.
- Nema me kući, a naš smisao života je Darko, njegova budućnost. Mora da se radi ako hoće da se živi. Za bolje ne znam. Drva mi utrobu pomeraju, leđa savijaju, ruke, snaga sve je to jedna žila, sajla, pa dok ne pukne biće i hleba da se prehranimo - kazuje Srba i uzima debelo uže od konoplje da izvlači posečene bukve iz doline. - Zakupim jednu bukvu od šumskog, posečem, vežem uže za buku, pa oko pojasa i prebacim je preko ramena. Onda vučem naviše i po 50 metara. Tovarim je u traktor i prodajem onima koji imaju kamione i teraju ih za Vranje - objašnjava Srba.
Prodao je dve krave za polovan traktor. Nisu imali čime da ih hrane, počela rebra da im se broje. U delu su sela gde je samo šuma, reka, pomalo zemlje za bašticu. Ovde se isključivo živi od drveta.
- Posadili smo malo baštice, ali slabo je rodilo. Eh da imamo jedan mali plastenik, imali bismo hrane. Ovako kad stignemo i šta se ima. A, desi se da ima samo hleb. Jedemo ga dva-tri dana, pa kad Srba dođe do para kupimo pasulj, krompir, sir, malo salame zbog Darka - kaže Gordana.
Darko, pošto otac nije kod kuće, pomaže majci u svim poslovima. Do kuće se dolazi pošto se pređe reka preko ovećih kamenova i ide gotovo klečeći zbog uspona. Jedina je kuća u tom kraju. Nemaju komšije, nema ni dece, jer je Darko jedino dete u Roždacu, selu sa još oko 30 staraca.
- Odlazimo često da pomognemo Srbi. Mi se nismo venčali, nismo imali para za to. Živimo reda radi, on se osušio od posla, ja od bolesti. Izvlačimo granje, tovarimo traktor cepanicama. Radi i Darko, šta će! Žao mu oca. Srba me juri, kaže da idem kući, boji se da ću umreti dok utovarujem drva. Desilo se par puta da padnem u nesvest zbog ciste. Po pola sata ne mogu da me vrate u život. Darko kuka, Srba psuje sudbinu, sve. Dobar je on čovek, čestit, pošten, mrava nije zgazio. Na mene nikad ruku nije podigao. Samo viče da ne radim, da će on sve da završi, ako treba i noću će raditi. A radi, ne znam kada spava. Ustaje u mrak, dolazi u mrak - priča Gordana.
Mesečina i roditeljiGordana bi bila najsrećnija kada bi mogla da se operiše u Nišu, a Srba bi morao da malo ostavi posao, da naprave zalihu dok se ona ne vrati i oporavi. |
Darko je završio sa poslom, uzeo knjigu i otišao da uči u hladovini pored drvljenika.
- Bolje danju, uveče je slabo svetlo, a i majka mora da legne rano, od umora i bolesti noge je ne drže - kaže Darko.
Pre odlaska, ulazimo u kuću koja je od kamena, blata, dasaka i letvi. Popucala sa jedne strane, sa druge okrečena. Kuću Srba deli sa bratom i njegovom suprugom koji žive u Beogradu, ali su tu preko leta. Srbi je nekom čudnom deobom pripala samo jedna sobica, tri sa tri, i zajednička ostava, dva sa jedan metar. Tu ostavljaju odeću. U sobici šporet, jedan krevet i mali stočić sa dve stolice. Još dve su u tesnom hodniku, zajedničkom sa Srbinim bratom. Njih čuvaju za goste namernike.
- Svi smo ovde sirotinja, došlo neko čudno vreme, kažu stariji, poslednje, ali mene to ne interesuje. Ni Srbu! Darko je naša nada, on je budućnost. Zato se i žrtvujemo, zbog njega sve ćemo dati. Koliko god da je malo mora da je veliko - veruje Gordana.
