Vašington strahuje od ruske baze

Zagreb je centar obaveštajnih operacija američke obaveštajne zajednice, u prvom redu Centralne obaveštajne agencije (CIA) i Nacionalne agencije za bezbednost (NSA), navodi britanski list "Independent" pozivajući se na dokumenta iz takozvane afere Snouden.

Prislušni centar: Ambasada SAD u Beogradu

Prema nezvaničnim informacijama, strane obaveštajce na Balkanu najviše interesuju veze Srbije i Rusije, kao i sprovođenje Briselskog sporazuma, koji definiše odnose Beograda i Prištine.

Previše podataka

Iz slučaja Vikiliks se videlo na koji način su diplomate pokušavale da utiču ili predvide poteze državnog rukovodstva, a u slučaju skandala NSA kao da se samo mahnito skupljaju podaci čija relevantnost nije potvrđena. Da je tako svedoče i reči admirala Denisa Blera, prvog Obaminog šefa Obaveštajne zajednice koji je rekao da su tehničke mogućnosti pružile priliku SAD da prikuplja milijarde različitih elektronskih podataka, fotografija, telefonskih razgovora, SMS poruka, čet soba na internet forumima, elektronskoj pošti i drugih, da se prosto "stvorila kakofonija informacija u kojoj je sada problem razlučiti bitno od nebitnog".

Ono što je pitanje jeste šta kontraobaveštajci Srbije čine da komunikacije državnog vrha zaštite i to u okolnostima kad to nisu u stanju da učine ni njihove nemačke kolege, jer se pokazalo da NSA godinama prisluškuje čak i privatne razgovore kancelarke Angele Merkel.

Ipak, premijer Srbije Ivica Dačić se ne sekira previše.
- Ne znam da li sam prisluškivan, ali ne bih mogao reći da sam iznenađen tim vestima, da li ste vi iznenađeni? - upitao je on novinare suočen s pitanjem o obaveštajnim pretnjama.

Prema navodima dokumenata koje je bivši analitičar NSA Edvard Snouden dao novinarima, centrala NSA nalazi se u bazi Fort Mid u Merilendu, a navodno su najaktivniji prislušni centri, pored Zagreba, Sarajeva i Beograda - u Prištini, Atini, Bakuu, Budimpešti, konzulatima u Frankfurtu i Ženevi, ambasadama u Kijevu, Madridu, Milanu, Moskvi, Parizu, Pragu, Rimu, Tbilisiju, Tirani i Beču.

Pitanje koje je važno kad god bi se analizirali nečiji postupci jeste - zašto se to radi? Kakvi su motivi?

Balkanski rivalitet

I u celoj priči je veoma prisutan balkanski rivalitet, pa tako danas u Hrvatskoj tvrde da je kod njih centar špijuna regiona i to usred američke ambasade. Istu tvrdnju su sredinom dekade iznosili i u BiH kada je u Sarajevu izgrađena supermoderna džinovska Ambasada SAD. Kad se konačno i diplomatska misija SAD preselila u novo zdanje na Dedinju u Beogradu, srpski mediji su se prosto utrkivali da istaknu kako je baš tu, u glavnom gradu Srbije, najvažniji tehničko-obaveštajni centar američkih špijuna u koji je uloženo čak 117 miliona dolara.

- Nisam siguran da zaista postoji nešto interesantno u vezi Srbije što bi Amerikance moglo da zanima, a da to oni već ne znaju. Meni je cela ta priča o ambasadama kao prislušnim centrima dosta plitka. Ako takvi centri i postoje, oni izvesno nisu u ambasadama. Iz iskustva kontraobaveštajca mogu da kažem da savremene tehnologije uopšte ne iziskuju fizičku blizinu da bi se nadzirale nečije komunikacije. To se može raditi s bilo koje tačke na svetu. Priča da su oni tu da bi nas slušali i pratili internet veze su smešne - kaže za "Vesti" general Aleksandar Dimitrijević, koji je obavljao dužnost načelnika Vojne službe bezbednosti između 1992. i 1999. godine.

Zoran Mijatović, nekadašnji zamenik načelnika Resora državne bezbednosti, ukazuje da javnost Srbije specifično reaguje na informacije o prisluškivanju.

- Objavio sam svojevremeno da me je 2001. prisluškivala američka ambasada u Beogradu, i da je moje kodno ime bilo "Alfa". Tada su na isti način bili prisluškivani i načelnik beogradskog centra RDB, i pojedini ministri iz vlade Zorana Đinđića - zaključuje Mijatović.

Afera Snouden, za razliku od afere Vikiliks i objavljivanja četvrt miliona diplomatskih depeša iz američkih ambasada po svetu, nije dala odgovor na pitanje "zbog čega bi Amerikanci tako grozničavo 'slušali' Srbiju".

Knjiga porodičnih tajni

Pred rasplet građanskog rata u Jugoslaviji, Amerikanci su Hrvatskoj ustupili modernu opremu za elektronski nadzor, a koja je bila postavljena na nekoliko lokacija u Istočnoj Slavoniji. Odatle se nadzirao kompletan politički i vojni vrh SRJ. Izvan političkih tema, nekoliko godina posle bombardovanja Jugoslavije 1999. u štampi se pojavila i knjiga transkripata Miloševićevih porodičnih razgovora. Očigledno je da obaveštajci porodične tajne Miloševićevih nisu smatrali bitnim za rad, ali jesu zabavnim, pa je tako eks-Ju javnost mogla da čita o "suzama Marije Milošević", o tome kako je sin Marko operisao uši, ili kako je verbalne nežnosti razmenjivao bračni par Milošević-Marković.

Diplomatske tvrđave

Ambasada SAD u Beogradu je zvanično američka državna teritorija. Po svojoj nameni ambasada je diplomatsko i privredno predstavništvo SAD, a po svom obezbeđenju, to je prava američka vojna baza. Svaka nova ambasada ima nezavisne izvore energije i vode, neprobojna stakla na svim prozorima. A diplomate i drugo "osoblje" obezbeđuje i odred marinaca kojima je na raspolaganju prava mala kasarna i širok arsenal oružja. Koliko ih tačno čuva ambasadu u Beogradu je službena tajna, ali se veruje da taj broj varira u zavisnosti od bezbednosnih izazova od 20 pa čak do 100.

- Recimo, nemačku državu interesuje sprovođenje briselskog sporazuma, a da je taj proces vrlo ranjiv svedoče i poslednja zbivanja na severu Kosova. Stoga je sasvim razumljivo da su Nemci naglašeno obaveštajno prisutni. Tu je i Rusija koja ima strateške ekonomske interese u Srbiji oko gradnje panevropskog gasovoda. Ne zaboravite i rusku bazu za navodne humanitarne intervencije u Nišu koja nije ništa drugo nego embrion za stvaranje vojne baze. Blizu je i Bondstil, najveća američka vojna baza na jugu Evrope - nabraja moguće motive Dimitrijević.

Šta je od svega tačno možda čak ni vreme neće pokazati. U svakom slučaju, uprkos naporima srpskih kontraobaveštajaca, malo je verovatno da Srbija može da zaštiti komunikacije svojih državnika.

Dimitrijević: Miloševića prisluškivali u Karađorđevu

Bivši jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević se sa bezbednjačkog aspekta ponašao vrlo rizično. Brojne vrlo osetljive razgovore vodio je iz službene rezidencije u Karađorđevu, što ga je kasnije lično skupo koštalo.

- Kao načelnik Vojne službe bezbednosti lično sam savetovao Miloševića da se ne služi komunikacijama u Karađorđevu, jer su već tada tehničke mogućnosti za presretanje bile veoma napredne. On me nije poslušao i kroz mrežu radio-releja u Karađorđevu je komunicirao s kim je hteo. Kasnije, kad je optužen pred sudom u Hagu, u dokaznom materijalu tužilaštva našli su se silni podaci presretnutih razgovora, što je jasno govorilo da su Miloševića slušali - kaže Dimitrijević.

Dok za nadzor elektronskih podataka nije potrebna fizička blizina, za takozvanu humint (hjuman intelidžens, odnosno mreža ljudi kao špijuna) je bitna blizina jer s agentima treba održavati veze. U vreme kad je Jugoslavija bila u ratnom paklu 92-99, Vojna služba bezbednosti imala je velike uspehe u hvatanju obaveštajaca.

- U tom periodu smo uhvatili 39 osoba i obezbedili dokaze na osnovu kojih su pravosnažno osuđeni oficiri i civili, naši državljani, koji su radili za različite tajne službe. Bili su tu i ljudi u rangu pukovnika, dakle, visoki oficiri koji su radili za drugu državu - podseća Dimitrijević, ali i naglašava da "nema iluzija da su svi pohvatani".